Božić na Cetinju, 1711

1
19
njegos

Na današnji sveti dan odigrao se jedan od najvažnijih događaja u našoj istoriji- ne toliko zbog samog događaja (koji svakako nije beznačajan) već zbog simbolike koju isti sobom nosi.
Naime, tokom 17. veka jedina relativno slobodna srpska teritorija, Crna Gora, živela je u, da tako kažem, današnjim modernim vrednostima tolerancije i verske ravnodušnosti. Plemena, bratstva ili pojedinci koji su, zarad lične koristi napuštali hrišćanstvo i prihvatali islam i dalje su smatrani sunarodnicima i braćom, čak su se zajedno sa hrišćanima borili protiv turskog okupatora.
Sve dok vladika Danilo nije shvatio da će, ako se gnusni čin verskog konvertitstva bude i dalje tolerisao, sav narod propasti i otići u islam.

Kugo ljudska, da te Bog ubije!
Ali ti je malo po svijeta
te si svojom zlošću otrovala,
no si otrov adske svoje duše
i na ovaj kamen izbljuvala?
Mala ti je žertva sva Srbija
od Dunava do mora sinjega?
Na tron sjediš nepravo uzeti,
ponosiš se skiptrom krvavijem;
huliš Boga s svetoga oltara,
munar dubi na krst razdrobljeni!
Ali sjenku što mu šće trovati
te je u zbjeg sobom uniješe
među gore za vječnu utjehu
i za spomen roda junačkoga?
Već je u krv ona prekupata
stoput tvoju, a stotinu našu!
Viđi posla cara opakoga,
koga đavo o svačemu uči:
“Crnu Goru pokorit ne mogu
ma nikako da je sasvim moja;
s njima treba ovako raditi…”
Pa im poče demonski mesija
lažne vjere pružat poslastice.
Bog vas kleo, pogani izrodi,
što će turska vjera među nama?
Kuda ćete s kletvom prađedovskom?

Doneta je odluka, nakon što su islamizirani Srbi odbili da mirnim putem odbace islam, da se jednom za svagda završi sa “ljudskom kugom” među crnogorskim Srbima. Na Božićno jutro krenuli su hrišćanski ratnici među svoje islamizirane rođake- one koji su hteli da se vrate iz zablude oprošteno je i prihvaćeni su kao braća, a oni koji su ostali uporni pobijeni su kao psi. Oni koji su uspeli da pobegnu, sakrili su se u turskim gradovima po okolini. Uglavnom, nije bilo više muslimana među Crnogorcima.

Veseli su glasi, gospodare,
klanjamo se Bogu i Božiću.
Najpriđe ti Božić čestitamo,
čestitamo Božić Gori Crnoj!
Mi pet bratah pet Martinovićah
i tri tvoje sluge najvjernije
sa sokolom Borilović – Vukom
poklasmo se sinoć sa Turcima.
U pomoć nam ko god ću priteče,
sakupi se vojske kao vode.
I što ću ti duljiti pričanje?
Koliko je ravnoga Cetinja,
ne uteče oka ni svjedoka,
ni da kaže kako im je bilo,
te pod sablju svoju ne metnusmo
koji ni se ne kće pokrstiti;
Koji li se pokloni Božiću,
prekrsti se krstom hristijanskijem,
uzesmo ga za svojega brata.
Kuće turske ognjem izgorijesmo,
da se ne zna ni stana ni traga
od nevjerna domaćega vraga.
Iz Cetinja u Đeklić pođosmo.
Ćeklićki se razbježaše Turci
malo koga od njih posjekosmo
ma njihove kuće popalismo;
od mečeta i turske džamije
napravismo prokletu gomilu,
neka stoji za uklin narodu.

U čast ovog događaja, i zbog toga što su Martinovići prvi doneli vesele glase vladiki Danilu, od tada je običaj da prvi badnjak ispred Cetinjskog manastira o Božiću upali neko iz ovog bratstva.
Pouka ovog događaja je višestruka- a najvažnija, koja nam je i danas aktuelna, jeste da naše komšije, prijatelje, poznanike koji su rođeni i odrasli u nekoj drugoj veri možemo pomagati, družiti se sa njima, veseliti se, plakati i sve ono što komšije zajedno rade- sve osim pitanja vere, gde ne možemo imati nikakvih kontakata. Sa druge strane, svoje sunarodnike, jednoplemenike naše vere, sveštenike i arhijereje koji izdaju veru i odu na neku drugu stranu treba da posmatramo kao najcrnje neprijatelje i prema njima ne može biti nikakvog prijateljstva niti tolerancije.

Hristos se rodi!

SHARE

Ostavite komentar

1 KOMENTAR na "Božić na Cetinju, 1711"

avatar
Sortiraj:   najnoviji | stariji | najviše ocenjeni
Зора
Gost

Лепо епско, славно подсећање – у прави час, како се вера брани и чува.
Вера похарана зулумом и силом, на коју је одговорено православљем.
није православље на силу православило нити покрштало икада, сем што се бранило.
И данас је нападнуто – од ислама, али и римокатолика, кроз плашт екуменизма, који нам заогрће у “братски загрљај” светосавску цркву.
Мало је пастира да је брани, па мора свак`за себе да зна веру праотачку и чува своју душу.
Такво нам је време дошло.
Ваистину се роди!

wpDiscuz