Kada sam napokon izašla pred publiku, sve je stalo

0
51
Pravno birotehnička škola

Događaj koji je na mene ostavio najupečatljiviji utisak, onaj koji bih uvrstila u jedan od svojih najznačajnijih iskustava, definitivno je recitačko takmičenje koje je organizovala moja srednja škola.

Pravno-birotehnička škola „Dimitrije Davidović“ nije poznata samo po učenicima koji osnuju uspešnu karijeru na polju prava i ekonomije, već i po učenicima koji poseduju razne talente. Zato, ova škola svake godine organizuje mnogo društvenih događaja kako bi podržala svoje učenike.

Nikada ranije nisam učestvovala na recitačkom takmičenju i malo je reći da nisam očekivala takav ishod događaja. Prijavila sam se na predlog profesora, koji mi je konstantno pružao podršku, mnogo mi je pomogao pri odabiru pesme i pripremi.

Svidelo mi se to što je svaki učenik mogao da se prijavi bez obzira na godinu i smer koji pohađa. Samim tim, upoznala sam mnogo novih ljudi i stekla lepa prijateljstva. Atmosfera je već na samom početku bila predivna.

Takmičenje se održalo u kvalitetno opremljenom informatičkom kabinetu koji su dodatno sredili i prilagodili događaju. Bilo je postavljeno osvetljenje i uredno su nameštene stolice za publiku koja se polako okupljala.

Bila sam zaprepašćena. Odjednom je došlo toliko ljudi i nasmejano su se smestili na svoja mesta. Prepoznala sam mnoga poznata lica, učenike i profesore koji su željno iščekivali recitatore. U tom trenutku gušila sam se tremom. Ne mogu da opišem osećaj u momentu kada sam shvatila da ću pred svim tim ljudima recitovati stihove recitacije koju sam izabrala.

Pre samog početka direktorka je održala kratak, ali prijatan razgovor koji je sve takmičare motivisao da budu što bolji. Nastupala sam među prvima i mnogo sam se uplašila. Kroz misli su mi jurili razni scenariji, razni načini na koje bi ovo moglo loše da se završi.

Obasjalo me je svetlo i mogla sam da vidim kako neki profesori slikaju foto-aparatima. I odjednom, reči su same krenule iz mene. Potpuno sam se opustila i sa lakoćom im izrecitovala. Oni su slušali, a ja sam im pričala kao da ih poznajem ceo život. Videla sam ponosne osmehe, a moji prijatelji su presrećno klimali glavama. Nisam pogrešila i svi ti scenariji su u trenu postali beznačajni.

Trenutak kada sam završila, kada sam čula taj gromoglasni aplauz koji je protresao prostoriju, nikada neću zaboraviti. Kada sam sela, sa ogromnim kezom od uha do uha, slušala sam ostale. Svidelo mi se to, što iako smo se takmičili, svi smo se družili i nije bilo one zavisti koja se inače viđa po takmičenjima.

Nakon što je žiri odredio pobednike i podelile su se nagrade, jedan od učenika naše škole zasvirao je gitaru kako bi dodatno ulepšao takmičenje.

Takmičenje u recitovanju, pružilo mi je neko novo iskustvo koje je unikatno na svoj način. Nisam ni očekivala da ću se toliko zabaviti, da ću steći nove prijatelje. Nisam očekivala da ću biti toliko ponosna na sebe, koliko sam bila i koliko su bili i drugi, jer su mi nakon završetka svi prilazili i pohvaljivali moj nastup.

I, na samom kraju, shvatila sam da ću se sledeće godine obavezno vratiti jer nema šanse da propustim divnu priliku za druženje, zabavu i radost. I sve to na jednom mestu. Da, u školi.

Milica V.

SHARE

Ostavite komentar

Ostavite prvi komentar!

avatar
wpDiscuz