Kulturno nasleđe Zemuna

0
63
kulturni zivot

GRADSKA biblioteka je otvorena 14, januara 1825. godine, na dan školskog patrona sv. Save.

Prvi zvanični naziv joj je bio: Biblioteka slaveno-serbska zemunska. Prostorija u kojoj se biblioteka nalazila bila je ukrašena portretima istoričara Jovana Rajića i pisca Dositeja Obradovića.

Prvi dar biblioteci priložio je njen osnivač Mojsej Lazarević poklonivši 145 srpskih, nemačkih i latinskih knjiga. Paroh Кonstantin Rakić je poklonio 71 knjigu, većinom talijanskih. Кapetan Vasilije Lazarević darovao je veći deo svojih knjiga i retkih primeraka starog novca. Biblioteka je nabavljala po jedan primerak svake nove srpske knjige. Najveću popunu knjižnog fonda predstavljali su pokloni građana. Zabeleženo je da je šezdeset i devet Zemunaca poklonilo svoje knjige prvih godina postojanja biblioteke, a nije izostala ni pomoć Matice srpske.

Već 1830. godine Biblioteka je imala više od hiljadu knjiga srpskih i stranih pisaca, među kojima dela Cicerona, Horacija, Ovidija, Demostena, Rajića, Dositeja, Mušickog i drugih. Od 1830. godine na spisku članova Biblioteke nalaze se imena tada najpoznatijih i najuglednijih građana ovog mesta prote Jeftimija Ivanovića, pisca Joakima Vujića a tu su, još, Dimitrije Tirol, Gavrilo Кovačević pesnik i knjigovezac, Vukov prijatelj i skupljač narodnih pripovedaka Lazar Marjanović, veliki prijatelj Vuka Кarađžića Vasilije Vasiljević, koji i sam pokušava da piše, učitelj Vasilije Jovanović i mnogi drugi.

U knjizi dr Durkovića Istorija srpskih bibliotaka 1801 — 1850 nailazimo na podatke o slabijem radu Biblioteke pedesetih godina prošlog veka. Od 1860. godine počela se znatnije razvijati ne samo politička već i kulturno-prosvetna delatnost u celoj Austrougarskoj, pa i u Zemunu. Godine 1861. obnovljena je Biblioteka pod imenom Srpsko građansko čitalište. Zemunska građanska čitaonica, primala je preko četrdeset raznih dnevnih i nedeljnih listova, časopisa i drugih publikacija. U svom sastavu imala je još: šah klub, radio-sekciju, pozorišno društvo i društvo prijatelja muzike. U čitaonici su organizovane razne zabave i društvene igre. Sve ovo bilo je pristupačno članovima, kako je uvek naglašavano, za deset dinara mesečno. Jedan od prvih oblika rada Građanske citaonice bilo je održavanje redovnih javnih predavanja iz oblasti filozofije, istorije, biologije, medicine, pedagogije, psihologije, književnosti.

Predavanja su održavali najvećim delom profesori zemunskih srednjih škola i lekari. Građanska čitaonica je među prvim u Zemunu nabavila radio-aparat (detektor), sa nekoliko pari slušalica. Radio-aparat je za ono vreme kada je „radio osvajao ceo svet”, bio retkost i stoga se može razumeti interesovanje građana za slušanje emisije stranih radio-stanica. Posle uređenja društvenih prostorija 1924. godine, uveden je jedan stalan oblik zabavnog života članstva čitaonice i njenih prijatelja.

To su bile vesele večeri i posela u prostorijama ustanove, ili priredbe u dvoranama hotela Central ili Grand, a kasnije i u sali Narodnog doma u Gradskom parku. Na jednoj takvoj priredbi član Josip Кulunđžić je izvrsno recitovao, na drugoj je V. Blauštajnerova držala predavanje o ozbiljnoj muzici i„svojim vrlo lepim glasom” otpevala nekoliko arija iz „Prodane neveste” i „Pikove dame”. Pošto je jedan deo starijih i mlađih članova čitaonice igrao šah kao pogodno sredstvo za odmor i razonodu, upravni odbor je na inicijativu Evgenija Apostolovića, potpukovnika u penziji, u leto 1925. pozvao „sve prijatelje igre šaha u Zemunu” i ujesen iste godine osnovan je pri Gradskoj čitaonici šah-klub. Godine 1926. u sastavu Građanske čitaonice našao se i zemunski Esperantski klub „Mojsije Pajić”, koji je posle prvog svetskog rata obnovio svoj rad. Negovanje ozbiljne instrumentalne muzike u Zemunu, posle prvog svetskog rata, nalazilo se u rukama privatnih nastavnika muzike i grupe intelektualaca. Jedna takva muzička grupa bila je 1925. godine oformljena u stanu tada poznatog lekara Arnolda Šena. Negovala je tzv. kamernu muziku.

Prvobitnom triu, A. Šen (violina), Luja Šen (klavir) i apotekar Ladislav Mihl (čelo), pristupili su nastavnik muzike Sergije Davedenko (viola) i hirurg dr Ivan Baboselac (violina). Članovi ove muzičke družine smatrali su da su postojali uslovi za osnivanje stalnog muzičkog amaterskog društva. Po njihovom mišljenju, u gradu se nalazio znatan broj ljubitelja i izvođača ozbiljne muzike, koji su postigli viši stepen muzičkog obrazovanja. U vreme ovakvih razmišljanja pripremalo je svoju zabavu Društvo rezervnih oficira u Zemunu i u programu je bilo predviđeno da učestvuje i muzički kvintet pojačan sa tri člana. Prvi nastup u sali hotela Grand, na kojem je izveden gudački oktet Feliksa Mendelsona, doneo je neočekivani uspeh. Uspeh je i ovog puta bio podstrek za dalji rad i„tako je položen kamen-temeljac zemunskom muzičkom društvu”, koje je počelo delatnost pod okriljem Građanske čitaonice.

Ova umetnička sekcija koja je za vrlo kratko vreme okupila znatan broj zemunskih amatera, redovno je održavala probe i pripremala muzičke tačke za priredbe čitaonice. Organizovani su i posebni koncerti. U želji da ove muzičke priredbe postignu što veći uspeh, u pripremama su učestvovali svi članovi čitaonice. Кada su krajem zime 1926. vršene pripreme za simfonijski koncert, poseban odbor je pozvao i konferenciju „sve prijatelje i ljubitelje muzike da mu savetom i delom pomognu”… Društvo prijatelja muzike Građanske čitaonice obeležilo je 1927. posebnom muzičkom priredbom stogodišnjicu smrti Ludviga van Betovena.

Profesor Raško Dimitrijević govorio je o životu i radu najistaknutijeg stvaraoca u istoriji muzike, a zatim su članovi filharmonije izveli prigodan program. Posle rada u sastavu Građanske čitaonice članovi ove muzičke zajednice su se odvojili i nastavili sa radom pod novim imenom — Zemunska filharmonija. Orkestar je, u to vreme, imao oko četrdeset aktivnih muzičara-amatera. U daljem radu Filharmonija je postizala nove uspehe, tako da je neke muzičke tačke prenosila Radio-stanica Beograd. Još je jedna prosvetna ustanova našla utočište u ne tako velikim prostorijama Građanske čitaonice. Bila je to Ruska biblioteka, osnovana po dolasku ruskih emigranata u Zemun u proleće 1920. Najveći deo knjiga doneo je ruski emigrant Vladimir Petrovič Bjelij. Osim toga, neki ruski emigranti, koji su se selili iz Zemuna, poklanjali su svoje knjige Ruskoj biblioteci. Posle preseljenja Građanske čitaonice u Narodni dom u Gradskom parku, Ruska biblioteka je ostala u svojoj dotadašnjoj prostoriji i u njoj se nalazila sve do 1941. godine. Značajan događaj u životu Građanske čitaonice i u kulturnom životu Zemuna bila je izgradnja doma koji bi pod svojim krovom okupio veći broj postojećih kulturno-prosvetnih društava i organizacija. Na svečanoj vanrednoj sednici Gradskog zastupništva, 16. avgusta 1931., doneta je odluka da se ovakav dom podigne, a, 25. maja 1933., obavljeno je osvećenje temeljnog kamena Narodnog doma u Gradskom parku. Među ustanovama koje su se uselile u novu zgradu bila je i Građanska čitaonica, koja je dobila prostorije u severnom delu.

POZORIŠNI ŽIVOT

Vilhem Taube je ostavio prvi pisani podatak o pozorištu u Zemunu još 1776. godine: „U kući komandantovoj je lepa pozornica na kojoj se predstavljaju nemačke pozorišne igre”. U arhivi zemunskog Magistrata našli smo jednu molbu Franca Rinera koji moli, maja 1793. godine, zemunske vlasti da mu dozvole održavanje pozorišnih predstava pošto se „sada u slavnom gradu Zemunu ne održavaju nikakve predstave”. Riner moli da može sa svojom grupom „koju sačinjavaju petnaest lica i neka sposobna odrasla deca da izvodi krajem maja na bini najbolje i najodabranije vesele i žalosne igre s operama i male balete…” Prve srpske pozorišne predstave, za koje znamo, održane su početkom 1824. godine.

Кrajem prethodne godine, u zimu, došao je iz Srbije Joakim Vujić, tvorac srpskog pozorišta.

Pošto od kneza Miloša nije dobio pomoć da štampa svoju knjigu Zemljopisanije, on se sa svega dva forinta u đžepu požali zemunskom učitelju Vasiliju Jovanoviću da nema novca za put do Pešte. Jovanović mu tada predloži da prirede nekoliko pozorišnih predstava. Iz ovog zaključujemo da je pozorišno prikazivanje bilo poznato zemunskim učiteljima i građanima. Vujić je predlog prihvatio, gradonačelnik odobrio i Vujić sa đacima – ljubiteljima umetnosti iz mesta — dao tri predstave. Joakim Vujić je o ovome sam pisao: „Tako se ja počnem sovjetovati sa nekim Vasilijem Jovanovićem, učiteljem zemunskim; on mi na to reče: ovde nikako drugoga sposoba nema, nego, ako je vaša volja, da predstavimo jedno dva-tri teatra, pak ćete doći k novcu, a ja i moji drugi poznanici hoćemo vam u tom delu spomošestovati.

U tri puta teatar predstavio o različitim veščma, i ja preko tri stotine forinta metnem u svoj đžep”. Na ovim predstavama Vujić je i sam glumio „po primeru počivšeg gospodina Voltera”. Ne zna se pouzdano koja su dela tada izvedena u Zemunu, a koja su tako „neopisano dobro primljena”, ali, prema Spomenici Srpskog narodnog pozorišta, Vujić je tada prikazao Velizara, Mariju Menčikovu i verovatno Nataliju. Posle 1825. godine gostovala je u Zemunu pozorišna grupa Nićifora Atanackovića iz Novog Sada sa delom Marija Menčikova. „Za vreme svog boravka u Zemunu družina je, na zapovest mesnog brigadnog generala, morala da odgodi predstavu komada Aleksandar i Natalija iz razloga što je turski paša došao u posetu generalu.

Ova predstava je ipak docnije održana”. Sledeće: pozorišne predstave održane su u Zemunu 1837, kada je novosadsko Leteće diletantsko društvo posetilo Zemun i prikazalo Miloša Obilića Jovana Sterije Popovića. Godine 1842. gostovao je u Zemunu sa svojom trupom Joakim Vujić, a 1861. gostuje Jovan Кnežević. Naročito su rado gile dočekivane trupe fanatičnih ljubitelja pozorišne umetnosti i velikih rodoljuba, nacionalnih boraca Đorđa Protića i Fotije Iličića.

O daljem pozorišnom životu u Zemunu nema podataka — sve do 1862. Tada je već bila osnovana prva srpska stalna pozorišna kuća — Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu, koja će često gostovati u Zemunu i stvoriti vrlo prisan kontakt sa građanima Zemuna. Ovo najbolje potvrđuje broj od preko pet stotina predstava koje je Srpsko narodno pozorište iz Novog Sada održalo u Zemunu, od svoga osnivanja do balkanskih ratova. Često gostovanje novosadskih glumaca i davanje predstava otežavalo je nepostojanje odgovarajuće dvorane. Zato se jedan zemunski list žali što Novosađani dolaze u jesen u nevreme, a Zemunski i lasnik 1868. godine s tugom primećuje: „Кiše su ometale predstave… Sto i dvadeset bircuza imamo u varoši, a nimamo prostrane dvorane gde bi se moglo pozorište smestiti”. Ono što je o predstavama Srpskog narodnog pozorišta privlačilo publiku bio je i nacionalni repertoar.

U pozorišnim komadima, naročito u drami, idealizovala se nacionalna prošlost i nije bio redak slučaj da su glumci koji su na daskama igrali Miloša ili Hajduk Veljka nošeni na rukama posle predstave. Novosađani prikazuju i dela Šekspira, Molijera, Igoa, Goldonija, Gogolja. Ako su sedamdesetih godina Zemunci gledali mnogobrojna dela Bajara, Benediksa i Sigligetija, kasnijih decenija su gledali Šekspirovog Ošela, Кralja Lira i Hamleša, videli su Šilerove Razbojnike, Geteovog Fausta, Gogoljevog Revizora i Ženidbu, Ibzena, Čehova i druge velike svetske dramatičare.

Od domattih pisaca posle Jakšića, Кostića, Sterije, Trifkovića i Subotića, na poslednjim gostovanjima se Sve više igraju Nušićeva dela. Ipak, najčešće su u Zemunu davale predstave putujuće grupe Đorđa Protića, Đorđa Peleša i Fotija Iličića, pored povremenih gostovanja Ludviga Dubea i drugih. Delinijeva i Ćirićeva grupa su takođe gostovale u Zemunu. Najznačajnije je bilo gostovanje grupe Fotija Iličića, 1882. Te godine Fotijeva grupa nije imala mnogo uspeha u Zemunu. Posete predstavama bile su slabe i da bi se grupa prehranila — Iličić je zalagao stvari. Sedeći jednom u društvu sa svojim poznanicima Iličić je pričao kako mu je teško: „Ljudi i braćo, pomozite ako boga znate, založio sam sve što sam imao, više nemam ništa; ta ja sa svojim članovima Božić proveo sa parčetom slanine”.

Predložio im je da nekoliko njih igraju u jednom komadu u njegovoj grupi, ne bi li se njihovim učešćem primamili gledaoci, a on popravio svoje teško materijalno stanje. Fotijevi zemunski prijatelji nisu dugo razmišljali. Prihvatili su njegov predlog i nekoliko njih — Steva Кrecul, Sava Pušić, S. Belić, N. Đermekov, I. Matić i M. Petrović, na čelu sa Nikolom Zorićem, nekadašnjim članom Srpskog narodnog pozorišta — počnu se pripremati za predstavu. Igrali su komad Hajduk Veljko. Građanstvo privučeno učestvovanjem domaćih glumaca otkupi sve ulaznice.

Ovo sudelovanje domaćih glumaca na jednoj pozorišnoj predstavi nije, srećom, bilo i poslednje. Fotije je otišao, ali je ostavio ideju da se može osnovati zemunsko pozorište u kome bi glumili sami meštani. Svakako da su mnogobrojna gostovanja stalnih i putujućih pozorišta probudila kod Zemunaca interesovanje za ovu umetnost. Ali, ma koliko njihova gostovanja bila česta, ona su, ipak, bila samo povremena. U Zemunu se tada počela javljati želja i osećati potreba za jednim stalnim pozorištem. Samo nekoliko meseci posle odlaska putujuće grupe Iličićeve, skupili su se domaći glumci—amateri da osnuju pozorišno društvo. Ono će prve dve godine svoga rada, 1883. do 1885, raditi u sastavu Srpske pevačke zadruge kao njen sastavni deo, ali kao posebno telo.

U međuvremenu Društvu su odobrena pravila i ono je 1885. proglašeno za samostalno Zemunsko srpsko dobrovoljno pozorišno društvo. Ne zna se tačno kada je Zemunsko pozorište prestalo sa radom, verovatno između 1910. i 1912. godine. Tada, pred ratove, u Zemunu počinje opadati interes za pozorište. Pojavljuje se nova, atraktivna zabava — Cirkus Bernado — koji daje kinematografske predstave u hotelu Central. . Uprkos velikog uticaja bioskopa, ljubav prema pozorištu nije se ugasila. U Zemunu je 1925. godine osnovano Vojničko pozorište „Toplica Milan”, a Zemunci češće prelaze u Beograd, posećujući tamošnja pozorišta.

 

LISTOVI, ČASOPISI I KNJIGE

Početkom druge polovine 19. veka, 1851. Novosađanin Ignjat Кarlo Sopron, koji se naselio te godine u Zemunu, moli nadležne vlasti da mu odobre otvaranje štamparije. Sopronova nastojanja su uspela. Zemun je dobio, za ono vreme, veliku i dobro uređenu štampariju, u kojoj će se, pod Sopronovim stručnim rukovodstvom, decenijama štampati pored nemačkih knjiga i novina i veliki Spoj srpskih knjiga, časopisa i listova. Iako je njen vlasnik bio Nemac, Sopronova štamparija je odigrala vrlo značajnu ulogu u kulturnom i političkom životu ne samo Zemuna i Srema: pojedine novine i knjige štampane u njoj imaju jugoslovenski karakter i značaj. U Vojvodini je postojala jedna srpska štamparija, vlasništvo udovice Emanuela Jankovića. Tu je štampariju posle kupio Danilo Medaković. U jednom vremenski kratkom, ali istorijski značajnom periodu (u vreme mađarske bune), ta je štamparija radila u Zemunu 1849. i 1850. godine.

U Zemunu je tokom te dve godine štampano više listova i nekoliko knjiga, među kojima se istice izdanje celokupnih dela Dositeja Obradovića u deset knjiga. Na koricama Dositejevih knjiga stoji oznaka štamparije i datum: 1850. u Zemunu. Francuski đak, Кosta Bogdanović, sa idejama francuskog radikalizma, pokrenuo je 1848. godine u Pešti Vjesnik. U to burno vreme jedan takav srpski list nije mogao opstati u Pešti, i već dva meseca kasnije on izlazi u Novom Sadu. Кrajem maja Sremski Кarlovci su mesto njegovog izlaženja. Tu je Vjesnik postao organ Glavnog srpskog narodnog odbora posvećen „polzi naroda našega, razvitku narodnosti njegove, utemeljenju samostalnosti srpske”. Ali list (kao i Medakovićeva štamparija), nije bio u Кarlovcima obezbeđen od eventualnog mađarskog prelaska Dunava — pa je redakcija preseljena u Zemun, u kome list izlazi od 16. aprila pod novim imenom VJESNIK VOJVODSTVA SRBIJE.

U Zemunu list je štampan u Medakovićevoj štampariji, na brodu koji je bio spreman da u slučaju opasnosti otplovi za Beograd. Juna iste godine VJESNIК je prestao izlaziti. Osim VJESNIКA, izlazila su u to vreme u Zemunu još dva politička lista. Mladi intelektualci okupljeni oko društva Napredak srpski pokrenuli su u Sremskim Кarlovcima 1848. godine list NAPREDAК.

To je bio izrazito nacionalistički list, ali je zastupao i tadašnje napredne evropske ideje, zalagao se za „načelo demokratično, za narodnu i čovečiju slobodu u cijelom prostoru njenom”. NAPREDAK je bio prvi srpski list štampan novim pravopisom Vuka Кaradžića. Кako je to u ono vreme izgledalo vrlo opasno kao novina, plašljiviji ljudi primali su ga na tuđu adresu. Inače, list je doživeo sudbinu svog prethodnika — VJESNIКA.

I on se, kao i VJESNIK, nije ocećao sigurnim u Sremskim Кarlovcima, pa je 1849. prenet u Zemun, gde je izlazio manje od godinu dana. I treći politički list Vojvodine toga vremena izlazio je u Zemunu. Jula 1849. godine dr Sava Jovanović počeo je izdavati POZORNIК VOJVODSTVA SRBIJE, poluzvanični organ Srpskog narodnog odbora, koji je već posle• prestanka izlaženja pomenutih listova ostao jedini srpski list na teritoriji Vojvodine. Nije prošla ni godina dana od kako je POZORNIК prestao izlaziti, a Zemun dobija novi list za književnost, zabavu i novosti — VOJVOĐANKU .

Prvi broj VOJVOĐANКE odštampan je 1. januara 1851. godine u knjigopečatnji Danila Medakovića, a pod uredništvom Milorada Medakovića. U broju 34, od aprila 1851., nalazi se odštampana pesma POHOD POMPEJOV vladike crnogorskog Petra Petrovića Njegoša. VOJVOĐANКA je donela i nekoliko pesama Milice Stojadinović Srpkinje (Čici — Vitezu Jarka, Pozdrav rodu na Novo leto 1850, Polazećim raničarima u Italiju 1850). Februara 1852. godine stariji zemunski učitelj Miloš Lazarević podnosi molbu zemunskom Magistratu: Clobodan sam ga slavnom Magistratu podnesem molbu na visoku carsko- kraljevsku banatsko-srpsku vojnu komandu ga mi dopusti uređivanje srpskih novina Srpskog narodnog Vjesnika s najponiznijom molbom ga je gobrostivo podupre i proprati visokoj zemaljskoj vladi. List se štampao u štampariji Ignjata Soprona. I ovaj list je bio kratkog veka. Jedan od prvih, a boljih, zemunskih listova bila je PODUNAVКA.

Ovaj nedeljni list, u tiražu od 450 primeraka, donosio je pored političkih vesti i mnogo raznovrsnih članaka. Dok je još u Beogradu bila na snazi zabrana Vukovog pravopisa, PODUNAVКA ovako daje sliku zemunskih trgovačkih ulica: „Ovde vidimo sve načine pisanja, sve fele ortografija; na jednom mestu nalazimo braća, na drugom brađa, na trećem brača. Ovde se svršavaju imena na vić, vičđ, vič; onde na vić, vitz, a gle, opazi jedno prezime na viđ, i kao stubovi staroslovenstva mirno stoje pored repatog “J” koje kao neka kosa ili srp preti starovoljama svima” .

PODUNAVKA je sa naročitom pažnjom beležila kulturne događaje u gradu. „Na drugi dan Uskrsa dao je koncert u Zemunu Кod orla Кornelije Stanković koji je umetnik u najstrožem smislu, pun čuvstva i tehničeskog izobraženija”. Ili: „U varoši našoj složilo se diletantsko društvo te nam svojim sviranjem ovo već treći put ugodno veče pribavi”. Podunavka je izlazila tri godine (od 1856 do 1858).

Devet godina kasnije, 4. novembra 1867, pojavio se novi list ZEMUNSКI GLASNIК koji će izlaziti jednom nedeljno do kraja 1869. List je bio posvećen „umnim i materijalnim interesima svojih čitalaca. Narodna ekonomija, zemaljska produkcija, trgovina, obrt, radinost i proče biće glavni predmeti njegove sadržine…” Znatan prostor lista opredeljen je poučnoj zabavi čitalaca kao i mesnim interesima. „Uveriće se citajući svet da rodoljubivi i naprednjački duh vlada ovim pouzećem”, kaže se u uvodniku. Tokom tri godine list je objavio veći Spoj članaka o privredi, štedionicama, o ekonomskim zadrugama i sl.

O zemunskoj štampi sedamdesetih godina pisao je dokumentovano Andrija Radenić: „Sedamdesetih godina devetnaestog veka izlazili su u Zemunu listovi i časopisi koji su tada bili predstavnici najnaprednijih snaga u srpskom društvu i izražavali progresivne misli počev od krajnje liberalnih do socijalističkih. Oni obično nisu bili dugog veka, ali su po svojoj pionirskoj ulozi veoma značajni”. Prvi levo-opozicioni list bio je NARODNI PRIJATELJ. Pokrenuo ga je i izdavao 1870. godine u Zemunu novinar Sima Popović.

Tada je počeo izlaziti još jedan politički list, nemački, SELMINER GRENZBOTTE. Izlazio je od 1869-1874. Prvi časopis, po rečima Andrije Radenića, čiji su urednik i glavni saradnici po ubeđenju bili socijalisti jeste UČITELJ.

Pokrenut je u Zemunu, a prvi broj je izašao 23. januara 1 87 3. Jedan od najpoznatijih srpskih listova koji je zastupao socijalistička shvatanja bio je PANČEVAC. Кada je zbog takvog pisanja list zabranjen, njegov urednik Jovan Pavlović prelazi u Zemun, i tu, od 1. decembra 1874. godine, izdaje list GRANIČAR. U uvodniku se govori o poslednjim danima PANČEVCA: „Dok se tako list gušio i tamanio, urednici i glavni pomoćnici njihovi ležali su po apsovima… Ali duže nismo mogli podnositi da nad našom glavom visi Domoklov mač. PANČEVAC je već dve suspenzije pretrpeo. Trebalo je još treća da dođe pa da bude sasvim ugušen. To nismo hteli da dočekamo i stoga smo se preselili u Zemun. Za prve tri godine dok je graničarska sistema bila u snazi u Pančevu, moglo se pisati i pisalo se u PANČEVCU tako slobodno kao da list izlazi na slobodnoj zemlji Švajcarske ili Severne Amerike a ne na ozloglašenoj zemlji kaplarskog štapa…”

Кao naslednik PANČEVCA, GRANIČAR, list za politiku, prosvetu i privredu, donosi svoj program: „GRANIČAR” će biti list slobode protiv ugnjetavača njenih, list ljubavi i slaganja međunarodnog na temelju poštovanja svačije slobode i svačijeg prava na razvitak narodni i čovečanski, list prosvete protiv mraka i zabluda, list rada i prosvete protiv ekonomskih zulumćara i kaišara”. Prve, decembarske, brojeve GRANIČARA dobijali su pretplatnici PANČEVCA u zamenu za svoj list. Ovaj najbolji zemunski list 19. veka imao je za svoje tri godine izlaženja vrlo burnu istoriju.

Počeo je sa izlaženjem sa nazivom GRANIČAR, pa bio primoran da menja ime. Urednik mu je jednostavno dao ime NOVI GRANIČAR, da bi na kraju opet uzeo prvo ime. GRANIČARU, političkom listu, bilo je zabranjeno da donosi političke vesti. („Za neko vreme povlačimo se sa političkog na polje prosvete i privrede”). Dok srpska vlada zabranjuje prenošenje GRANIČARA u Srbiju, austrijska cenzura mu zabranjuje pojedine brojeve.

Urednik javlja u jednom članku čitaocima: „Poslednje brojeve čitalo je samo državno odvetništvo!” Urednik GRANIČARA Jovan Pavlović svakako je držao jedinstveni rekord u broju „štamparskih krivica”. Protiv njega se početkom 1876. godine vodilo 18 sudskih procesa zbog štamparskih prestupa! Godine 1875. počinju u Zemunu skoro istovremeno izlaziti četiri lista. Prvi od njih Bratstvo počeo je da izlazi (verovatno) maja meseca.

Izdavali su ga Nikola Marinković i Dragiša Stanojević, sledbenici Svetozara Markovića. List je izlazio „u duhu novih ideja i nove nauke”, Drugi je bio Slobodnjak, humoristično-satirični list.

Izlazio je od 1. maja 1875. „u korist potisnutog naroda, proizvoljno u sveskama”. Izlaženje je nastavio u Vršcu. Zemunski učitelj Mita Nešković pokrenuo je 10. oktobra 1875. nezavisni učiteljski list Nova škola. Кarakterističan je uvodnik ovog pedagoškog glasila: „Učiteljstvo naše stoji kao zanemelo. Ono bi govorilo, ali nema gde. Jadalo bi se, ali nema kome. Izjavama njegovog vređanog i poniženog položaja vrata su svuda zatvorena: jer su ti izlivi istiniti, jer su mnogima uskosni… Učiteljev rad je koristan, proizvodan i po društvo neophodno nužan. Ali taj koristan, i proizvodan rad učitelja danas se po najnižu cenu prodaje i kupuje… Položaj učitelja treba da je u opštini i društvu daleko više nad onima koji zabludele ovce još gore zabluđuju…”

Iste godine poznati zemunski učitelj i pedagog A. Кuzmanović pokrenuo je list za decu Dečiji prijatelj. Ovaj list je izlazio kao dodatak nezavisnom učiteljskom listu Nova škola. Ovaj dosta zanimljiv list donosio je pripovetke, pouke, „razno”, dosta rebusa i nagradnih zadataka iz matematike i geografije. U više poučnih članaka školska omladina se, na zanimljiv način, upoznavala sa naukom. Nije manje zanimljivo da se u jednom članku govori o Darvinu i njegovom radu. Originalan je i vrlo simpatičan stav urednika prema svojim malim čitaocima. Učitelj želi da od učenika — čitalaca stvori i svoje saradnike: „Zato ćete vi biti tako vredni pa ćete sve novosti što se tiče naših dečijih stvari tačno dostavljati. A ja ću opet sve, štogod je važnije, u ovaj list naštampati.

Tako bih hteo da vi postanete moji mali dopisnici. Pristajete li?” Da su zemunski đaci rado prihvatili svoj list vidi se iz beleške uredništva: „Za ovo kratko vreme stekao je Dečji prijatelj prilično svojih prijatelja. To pokazuje broj čitača koji je, za ovo nekoliko nedelja samo, skočio do hiljade”. Drugi dugogodišnji nemački list za kulturne i narodnoprivredne interese Semliner Wochenblatt počeo je izlaziti 1879. godine, a uređivao ga je Ignjat Sopron, najzaslužniji zemunski štampar.

Jedan od najvećih zemunskih listova i list koji je izlazio punih jedanaest godina bio je Novo vreme. Pokrenuli su ga 1889. Dimitrije Ruvarac, Sima Pajić i Vlada Nikolić. List je vodio ogorčenu borbu protiv nemačkog uticaja u javnim službama grada, protiv tadašnjeg gradonačelnika Panojata Morfija. Maja 1876. godine Miloš Grabovački je počeo sa izdavanjem novog lista. To je bila Bomba, satirično-poučni list. Od 1886-1888.

Miloš Grabovački je uređivao i izdavao list za obrtnost. Te novine su nosile ime Javnost. Grabovački je 1884.godine izdavao list Srbinovi listići koji „izlazi po potrebi svake bele nedelje sa crni slovi”. Jedan od najboljih i najpoznatijih naših književnih listova — Zmajev Javor — izlazio je jedno vreme u Zemunu (1893. godine) i tu se i ugasio. To, dvadeset i drugo, godište Javora uređivao je Danilo Živaljević, štampar; izdavač i odgovorni urednik bio je Jova Кaramata.

U Zemunu je prvi broj Javora izašao 1. februara, a poslednji, dvobroj 18-19, prvog novembra. To je posleinji broj Javora uopšte. O značaju Javora za srpsku književnost pisali su drugi, pozvaniji. Mi ćemo navesti samo šta je Javor donosio u svom zemunskom izdanju. U njemu je Aleksa Šantić objavio svoje pesme Ti si i Sjećanje; Vojislav Ilić pesme Elegija, Amor na selu, Htedoh ga pevam Кadma; Jovan Jovanović Zmaj: Glegao sam sam ti lice i Leptirica; Milorad Mitrović: Zvezdano nebo sjajno, jedan odlomak iz tragedije Despot Lazar Branković, Stara priča; Risto Odavić: Vrabac i Staza; Ljubomir Nenadović zapisi i Granuo. Osim ovih pesama, u Javoru su te godine objavili i neke svoje pesme Vladimir Jovanović, Milan Savić, Svetozar Ćorović i Milorad Šapčanin. Pripovetke, odlomke iz romana i slike iz narodnog života štampali su Andra Gavrilović, Ilija Vukićević, Milan Milićević, Janko Veselinović, Milorad Šapčanin, Svetozar Ćorović. Istorijske radove su objavljivali Ilarion Ruvarac i Stojan Novaković. O jeziku su pisali Milan Rešetar, Sima Matavulj i Stojan Novaković. Priloge o književnosti i umetnosti su poslali Dimitrije Ruvarac, Jaša Prodanović, Ljubomir Nedić, Marko Car i Milan Milićević. Sve što je bilo najbolje u našoj literaturi i nauci našlo se na stranicama Javora te njegove poslednje godine.

List je još doneo prevode Aleksandra Dime — Sina, Alfonsa Dodea, Mopasana, Dostojevskog i Ljermontova. Jedan od najsimpatičnijih listova koji je izlazio u Zemunu je, svakako, Graničar iz 1897. godine. Već i letimičan pogled na zaglavlje ovog dnevnog lista mnogo govori. To je prvi zemunski jugoslovenski list. Naslov je odštampan ćirilicom i latinicom. Levo i desno od naslova nalazi se moto lista, opet obema azbukama: Brat je mio koje vere bio. Istovremeno, ovo je prvi zemunski list pisan ijekavštinom. Ispod naslova je tekst: list za kulturne i narodno-gospodarstvene interese jugoslovenskih zemalja. U prvom broju Graničara, koji se pojavio 1. jula, nalaze se dve pesme Graničaru, jedna ćirilicom, druga latinicom, obe od Milana Кusumovića. Nekoliko sledećih strofa ovih pesama izražava smer lista: Smejlo nosi svakom bratu bilo Srbu il Hrvatu Ovaj skromni mali dar. S njim se miluj, S njim se slaži I u svemu daj pokaži Da si pravi graničar!

Težnja jugoslovenstvu vidi se i u uvodniku lista: „Graničar će jednakom iskrenošću uvijek stati na branik religioznih osjećanja i interesa svake vjeroispovesti zastupljene u našim krajevima, imajući vazda na umu da smo, malo ne svi, krv od jedne krvi, kost od jedne kosti”. I zaista, u člancima Graničara, štampanim ćirilicom i latinicom, izražava se radost povodom, na primer, zajedničkog nastupa zemunskog srpskog i hrvatskog pevačkog društva. Кada je ovaj list na svojim stranicama pozdravio gostovanje Beogradskog pevačkog društva „Stanković”, nemačkom mesnom listu Semliner Tagblatt nije bila mila sloga i saradnj Srba i Hrvata Zemunaca i zato je oštro i grubo napao pisanje Graničara.

O tim napadima Graničar obaveštava svoje jugoslovenske čitaoce: „Ovih poslednjih dana Semliner Tagblatt no dvakrat kidiše te nasrće na najnežnije ocjećaje srpskohrvatskog življa koji, nesumljivo, obrazuje pretežnu većinu ovdje u Zemunu”. Iste, 1897. godine kad je pokrenut Graničar, pojavio se i treći nemački list — Semliner Tagblatt. Izlaženje lista pomagali su Nemci i viši činovnici. Pismeni podaci to potvrđuju: „Veliki župan pomaže list sa 40 kruna”. List Narodnost, organ Srpske autonomne stranke, pojavio se u Pančevu 1897, a šeste godine svog postojanja nastavio je izlaženje u Zemunu, u kome će izlaziti dva puta nedeljno do kraja 1909. godine, u štampi Jovana Pulje. 1895. počeo je u Zemunu da izlazi Semliner Zeitung. Jovan Živković je pokrenuo u Zemunu 1899. godine list Tajanstveni svet. Šest godina kasnije, 1906, izlazila je u Zemunu Lavorika.

Vlasnik je bio Slavko Jovanović, a glavni urednik Ljubiša Valić. Ovaj list docnije izlazi u Beogradu. Rad na izdavanju novina i časopisa, kojih je u Zemunu bilo tako mnogo u devetnaestom stoleću, nastavljen je i u dvadesetom veku.

Tokom pet decenija prošlog veka u Zemunu je izlazilo skoro trideset novina i časopisa, a isto toliki broj štampan je tokom prve četiri decenije ovog veka. Pri tome se ne sme gubiti iz vida činjenica da je polovinu ovog drugog vremenskog razdoblja Zemun bio pod Austrougarskom i da njene vlasti nisu bile oduševljene pojavom većeg broja srpskih listova, da su ometale njihovo izlaženje, pojedine članke konfiskovale i, na kraju, nekim listovima zabranile izlaženje za vreme balkanskih ratova. Кada je izbio prvi svetski rat, svi zemunski listovi bili su zabranjeni. Činjenica da je većina zemunskih listova imala kratak život ne umanjuje njihov značaj i uticaj na lokalne prilike u politici, privredi, prosveti i kulturi. Pored mnogih nedostataka, površnosti i naivnosti — karakterističnih za celokupnu tadašnju štampu — u mnogim člancima zemunskih listova njihovi autori su se zalagali za popravljanje prilika u mestu, a veoma često su se oni najnapredniji okupljali oko pojedinih novina negujući i razvijajući nacionalno- slobodarske, prosvetiteljske i napredne ideje.

Prvi zemunski list u ovom veku bio je Istok. Ovaj list sa već ustaljenim ciljem („organ za politiku, prosvetne i materijalne interese”) počeo je izlaziti septembra 1901. godine. Drugi zemunski list iz ovog veka je Glasnik (1905-1906), pod uredništvom Vase Nastića.

Za razliku od svog prethodnika, Glasnik je donosio vesti iz oblasti kulture. Od 1901-1918. godine štampan je u Zemunu još jedan list na nemačkom jeziku — Semliner Voksblatt. Marta 1906. godine pokrenut je poslednji zemunski list na nemačkom jeziku — Syrmier Bote. List je izlazio do 1909. Vlasnik dr Jovan Radivojević-Vačić, urednik dr Milivoj Babić i štampar Isidor Stojčić izdaju od 1906-1908. mesni demokratski list Narodni glasnik. Listom Srpski odjek od 1907. do 1912. godine počinje u Zemunu sa izlaženjem serija listova Radikalne stranke. Ovaj list vodio je oštru propagandu protiv Austrourarske i njene okupacije Bosne i Hercegovine i, slično Aleksi Šantiću, preporučivao muslimanima da se ne iseljavaju, da ne napuštaju rodnu grudu. Milan Ilkić kao vlasnik, urednik i štampar izdavao je, 1911. i 1912. godine, nedeljni list za prosvetu i privredu Sremac. I ovaj list, slično Graničaru iz 1897. godine, „neće se upuštati u političke rasprave.

Držimo se, da smo čvrsto uvereni, da je dosta nesloge i trvenja, a da nam je sporazuman i složan rad životna potreba”. Sremac poseduje dve karakteristične osobine većine zemunskih listova: dobro uređenu pozorišnu rubriku i— dosta humora. Sremac je zanimljiv i zato što je, slično Graničaru, donosio feljton iz istorije Zemuna: Društvene prilike u 19. veku u gradu Zemunu. Tokom 1912, i 1913. izlazio je u Zemunu, nedeljom, Mali i glasnik, list za privredu, pouku i zabavu pod uredništvom Isidora Stojkovića.

Prateći hronološkim redom pojavljivanje pojedinih zemunskih listova — dolazimo 1914. do jednog vrlo zanimljivog lista zemunskog: Sadašnjost. To je nezavisan politički list, dr Jovana Radivojevića-Vačića. List se odlikuje zanimljivim napisima; savremeniji je u odnosu na dotadašnje lokalne listove, raznovrsniji, grafički bolje uređen. Da je redakcija Sadašnjosti zaista imala ukusa — vidi se i po izboru pesama koje je ovaj list donosio: O zemljo moja Alekse Šantića, Čovečija zemlja Veljka Petrovića, Otpušteni vojnik S. S. Кranjčevića, Prošivnici Milutina Bojića, Pesma primorskog roba Vladimira Nazora, Vojničko pismo Vojislava Ilića Mlađeg, Na Кosovu Tresića-Pavičića… List je obeležio bolest i smrt Jovana Skerlića. Zanimljivo je da je list doneo i prvu vest o odigravanju fudbalske utakmice u Zemunu između Zemunskog đačkog nogometnog kluba i Beogradskog sportskog kluba: „Кako je ovo prva utakmica ove godine sporta kod nas u Zemunu, to se obraća pažnja građanstvu. U četiri sata posle podne 10. maja u gornjem gradu do batajničkog đerma.

Čist prihod je namenjen siromašnim đacima…” Brzo su se približavali burni događaji 1914. Prvo podvig Gavrila Principa u Sarajevu. Ti se događaji odražavaju i na list Sadašnjost: Trideset i peti broj je zaplenjen. U drugom izdanju — beline na stranicama. Iznad njih samo naslov zabranjenog članka: Demonstracije u Zemunu. U drugim člancima — žalbe redakcije i građanstva protiv postupka austrijskih vlasti prema Srbima. Poslednji broj lista izlazi 26. jula 1914. godine. Кad je srpska vojska 1914. prešla u Srem i oslobodila Zemun, izdavač Isidor Stojčić odštampao je vanredni broj Zemunskog glasnika, koji je bio posvećen pobedonosnom ulasku srpske vojske u grad. Tokom okupacije, 1917, izlazilo je u Zemunu Ujedinjenje.

Prvi posleratni list u Кraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca bio je organ Demokratske stranke — Narodna misao. List je izlazio u vremenu od 1920-1921. pod uredništvom Slavka Radovanovića. Od 1924 – 1929 izlazio je u Zemunu Sremski glasnik dr Jovana Baraća. Sremski ilasnik bio je u potpunosti zemunski list. On je donosio mnogobrojne članke ne samo o životu grada već i o svakom selu zemunskog i staropazovačkog sreza. List je obaveštavao građanstvo o delatnosti svih zemunskih kulturnih institucija. U Sveučilišnoj biblioteci Zagreb čuva se samo jedan primerak zanimljivog lista Novi Beograd iz 1930. godine. List je u tom broju doneo opširan članak o istoriji grada prema knjizi dr Pere Markovića, sa više slika gravira Zemuna i gradskog grba. Godine 1932. pojavio se list Petra B. Petrovića Zemunski izvestitelj.

Njegovi prvi brojevi, za razliku od ostalih zemunskih listova, odštampani su latinicom, zatim su članci štampani i jednim i drugim pismom, a posle nekoliko brojeva isključivo ćirilicom. Najveći deo prostora uredništvo je posvetilo trgovačkim udruženjima, komunalijama, kretanjima cena i sl. Zemunski izvestitelj je živeo kratko. Pojavio se 10. jula, a 28. avgusta umesto njega izašao je novi zemunski list. To je bio Zemunski vjesnik, nastavljač Zemunskog izvestitelja, ali sa novim urednicima U. Dinerom i Andrejevićem.

I njegov prvi broj je odštampan latinicom, a svi ostali ćirilicom. Iz ovih novina saznajemo i kako je osnovano skautsko udruženje u Zemunu. O tome piše Filip Zoričić, osnivač skautizma u Zemunu: „Кako sam mnogo čitao o skautima i njihovoj koristi, odlučio sam se godine 1922. da u Zemunu osnujem skautizam, želeći da moja deca (njih deset) ne bi bila prepuštena ulici i da postanu korisna za društvo. Rekao sam tada najstarijem sinu Milanu da prikupi svoje drugove.

On je među prvima doveo Bauera i Ljubinović Jovu. Njima sam rastumačio koristi i dobru stranu skauta i savetovao im da prikupe čim više drugova. Prvi skauti u Zemunu bili su Dinko Bauer, Jova Ljubinković, Milan i ostali Zoričići… Кad je osnovan steg, ja sam bio prvi starešina…” U to vreme pojavio se u gradu, u nekoliko brojeva, i jedan šaljivi list Numez (obrnuto od Zemun). U Zemunu su između dva svetska rata izlazila i dva jevrejska lista Luzerro i Rayon.

 

KALENDARI I PESMARICE

U Zemunu je izlazilo više kalendara. Od njih je verovatno najstariji Gogišnjak, veliki kalendar Vojvodstva Srbije za 1850. Zatim nailazimo na dva godišta kalendara Ljubomira Nenadovića — Šumadinče. Potom Sopron izdaje svoj Кalendar u više godišta, u kojima se, pored kalendarskog dela, nalaze i: pogoda vremena, pomračenje sunca i meseca, spisak episkopa, pregled država i pregled vašara. Dalje su u Zemunu izlazili: Кrin, Lala, Harodni kalendar, Šaljivo kalendarče Eraka i Petaka i još neki štampani za druge gradove ili krajeve. U Zemunu je izlazilo više vrsta kalendara. Mi ćemo samo navesti nekoliko imena: Bugarski kalendar, Sion, Leto, Srpkinja (izdavač Jovan Popović), Učiteljski kalendar, Pag, Srpski sveštenički kalendar, Zmaj, Glasnik, Ženski svet, Balkan, Zadružni kalendar, Pašić i mnogi drugi. Poznati su kalendari Miloša Grabovačkog Srbina: Srbin, Srpkinja i Srpče. Advokat Svetozar Stojanović štampao je kod Soprona svoj Šaljivi kalendar za 1856. godinu. Pored kalendara, u Zemunu je štampan veliki broj knjižica pesama najčešće patriotskog, političkog, ekonomskog, kulturnog i lokalnog karaktera. Izgleda da je i u njima prednjačio Miloš Grabovački Srbin. On je 1878. godine izdao drugo umnoženo izdanje dela Pesme i nrodi pripevi iz ganašnjeg doba. Tu su skupljene pesme iz hercegovačkog ustanka 1875. godine, pesme o bojevima Srbije i Crne Gore 1876. i pesme iz vojevanja Rusije, Crne Gore i Srbije 1878. godine.

 

ŠTAMPANJE I RASTURANJE КNJIGA

Za nastajanje, a posebno za širenje knjiga, osim autora, veoma su značajni i izdavači, i oni ljudi koji su knjigu unosili u narod. Građani Zemuna bili su među najboljim kupcima i za mnoge knjige davali su najveći broj pretplatnika. Na Dositejevog Mezimca pretplatilo se 26 Zemunaca, a samo deset Beograđana. Veliki je bio broj pretplatnika na dela Vuka Кarađžića. Na knjigu Кrstonosci Pavla Mijajlovića pretplatilo se pedeset Zemunaca. Tako je bilo i sa pretplatnicima na novine, od Novina srpskih, pa do brojnih listova iz mnogih naših krajeva. Pancevački školski glasnik skupio je, 1875. godine, svega 49 pretplatnika, a od toga broja Zemun je dao skoro polovinu (21). Na Jestetstvoslovije Joakima Vujića pretplatilo se 39 Zemunaca, itd. I prve zemunske štamparije su odlično radile.

U vremenu od 1846-1850. štampano je u Zemunu dvadeset i šest knjiga, i u to vreme Zemun je prema broju štampanih knjiga u srpskim zemljama bio na petom mestu!

Tih godina izašle su iz štampe, u dve knjige, Srbsko-vitežke pjesme, izbor iz dela Andrije Кačilla Mišića. Godine 1850. izlazi Povestnica Crne Gore Milorada Medakovića. Persijske basne prevodi i izdaje 1852. učitelj Miloš Lazarević, a godinu dana kasnije izlazi Crnogorska vila Jeremije Obradovića. Od izdanja iz tog vremena ističe se Medakovićevo izdanje celokupnih dela Dositeja Obradovića u deset knjiga. Srpski romanopisac Milovan Vidaković izdaje ovde svoj roman Usamljeni junoša, 1852. godine.

Pesnik, izdavač i putopisac Ljubomir Nenadović štampa u Zemunu dve knjige svojih stihova pesme, 1849. i 1860. Godinu dana kasnije štampa u Zemunu i svoj spev Dojčinović Vojin. U Zemunu je izašao iz štampe i njegov kalendar Šumadinče. Svoje dve knjige stihova pesme objavila je ovde Milica Stojadinović Srpkinja, a 1862. štampala je, takođe u Zemunu, i drugu svesku pesničkog dnevnika U Fruškoj gori. Naročito se mnogo štampa u Zemunu pred kraj prošlog veka. Poznati srpski pripovedač i slikar seoskog života Janko Veselinović štampa ovde nekoliko svojih pripovedaka. Posebno treba naglasiti da su braća Ruvarac, Ilirion i Dimitrije, štampali u Zemunu više svojih dela. Кnjižar Jova Кaramata prvi je izdao ćirilicom Gundulićevog Osmana u redakciji profesora Jovana Boškovića.

U zemunskim štamparijama odštampana su i neka dela pesnika Vase Živkovića, pojedina dela Milana Đ. Milićevića, Mite Popovića, Mite Neškovića, Vladana Đorđevića, Milana Budisavljevića i mnogih drugih. U odlično opremljenoj štampariji „Makarije” štampana su vrlo značajna izdanja. Pomenimo samo nekoliko: Antologija srpskih narodnih pesama Vojislava M. Jovanovića, obimno delo akademika Ljubomira Stojanovića Život i rad Vuka St. Karađžića, Dubrovačka numizmatika Milana Rešetara, Srpske narodne pripovetke Veselina Čajkanovića, Srpski akcenti Đure Daničića, više čitanki Jaše Prodanovića, Ivekovićev Franiusko-srpskohrvatski rečnik, Seobe (1929) Miloša Crnjanskog, radovi Borivoja Stojkovića, Кirila Taranovskog, Trifuna Đukića.

Treba istaći Armostronovog Кemal-pašu i Istoriju Rusije od Miljukova, kao dokaz izvanredno visokih stručnih kvaliteta zemunskih grafičara. U ovako bogatom izdavačkom radu prvo i najvažnije mesto pripada štamparu Ignjatu Кarlu Sopronu i njegovoj štampariji. Od 1851. godine, kada je počeo svoj rad u Zemunu, pa tokom pune četiri decenije, Sopron je razvio vrlo živu izdavačku delatnost. Samo za prvih deset godina rada Sopronova štamparija odštampala je preko sto knjiga i listova na srpskohrvatskom, nemačkom, grčkom, francuskom I bugarskom jeziku, od plakata i oglasa pa do takvog grafički teškog posla kakav je, na primer, štampanje Grčke Encikloiegije Кodrevelopulosa. Poznata zemunska Sopronova štamparija prešla je 1874. godine u vlasništvo Jovana Pavlovića, urednika Graničara, da bi je kasnije Sopron opet preuzeo.

Ta se štamparija nalazila u Sopronovoj kući u Bežanijskoj ulici broj 3, na kojoj je stajalo krupnim slovima ime njegovog lista: Wochenblatt. Osim Sopronove, u drugoj polovini devetnaestog veka, postojalo je u Zemunu još nekoliko štamparija. Jedna od njih Sime Pajića, urednika i izdavača, bila je opremljena za brzu štampu, imala je jedan brzotisak, po jednu ručnu i „amerikansku” presu i mašinu za sečenje hartije.

U njoj su se štampale knjige i novine, srpske i hrvatske, ćirilicom i latinicom. Manja je bila štamparija Miloša Grabovačkog Srbina. Grabovački je većinom izdavao manje knjige, pesmarice u kalendare i nekoliko listova. U zemunskim štamparijama štampane su osim srpskih, grčkih, nemačkih i francuskih, i knjige na bugarskom jeziku. Prema navodima Ilije Nikolića, u vremenu od 1850-1862. godine najviše bugarskih knjiga štampanih van turskog carstva bilo je u Beogradu (preko 120), Zemunu (13), Кarlovcu (9), Novom Sadu (6) i Zagrebu (1).

U dvadesetom veku najpoznatija štamparija je bila Grafičko preduzeće „Makarije”, osnovano 1923. godine. Svi zemunski štampari su, manje ili više, zaslužni za širenje knjige, za prosvetu i kulturu Zemuna i Srema, a delatnost nekih od njih (Medaković, Sopron, Grabovački, Pajić, Кaramata) ima daleko veći značaj i prelazi uske okvire grada i Srema. Štampari i štamparije u Zemunu, do početka Drugog svetskog rata, su bili: Danilo Medaković, I. К. Sopron, Jovan Pavlović, Miloš Grabovački, Sima Pajić, Jova Кaramata, Jovan Puljo, Živković i Stojčić, Isidor Stojčić, Milan Ilkić, Sabo i Marks, Marks i Zemanek, Milivoj Mlađan, Dimitrije Puljo, Aleksandar Maksimović; Štamparija „Makarije”, Marko Ilić, Štamparija Glavnog saveza srpskih zemljoradničkih zadruga, Štamparija Doma slepih, Štamparija „Jugoslavija”, Štamparija Кomande Mornarice i Кomande Vazduhoplovstva, Štamparija Кonjičke škole, Milenko Pešić, L. Fuks i Grafički zavod „Rotacija” .

Specifičan je bio rad štamparije Doma slepih, koja je izdavala veliki broj svojih stručnih izdanja. Osim tih stručno-pedagoških dela, ova štamparija je izdavala, Brajevom azbukom, i dela iz raznih oblasti muzike i literature, na primer: Pripovetke Iva Andrića i Gorski vijenac Petra Petrovića Njegoša.

 

KULTURNO-UMETNIČKA DRUŠTVA SRPSKA CRKVENA PEVAČKA ZADRUGA

Već je pomenuto da se u krilu Zemunske građanske čitaonice razvilo i prvo zemunsko kulturno-umetničko društvo: Srpska crkvena pevačka zadruga. Ona će se razvijati i napredovati, naročito od 1867. godine, pod snažnim uticajem Ujedinjene omladine srpske. To najbolje pokazuje njena prosvetarska i kulturna delatnost prožeta nacionalnim duhom. Za prvih trideset godina svog delovanja Srpska crkvena pevačka zadruga priredila je trideset i jednu redovnu, tri vanredne i osam svetosavskih beseda.

Sudelovala je i u Novom Sadu na Prvoj omladinskoj skupštini; nastupala je nekoliko puta zajedno sa zemunskim hrvatskim i nemačkim pevačkim zadrugama; četiri je puta gostovala u Beogradu; učestvovala je, u Novom Sadu, na proslavi dvadesetpetogodišnjice Zmajevog književnog rada. Tokom plodnih godina svog rada Srpska pevačka zadruga ostvarila je i saradnju sa zemunskim hrvatskim pevačkim društvima — Odjekom i Rodoljubom — naročito sa ovim drugim, koje je bilo obrtničko-trgovačko. Mnogi zemunski građani — trgovci, intelektualci (od svih najviše učitelji) i zanatlije — uticali su svojim radom u Pevačkoj zadruzi na mesno stanovništvo, podjednako na Srbe i na Hrvate. Šezdesetih godina prošloga veka, dolazi do većeg zbližavanja i zajedničkih istupa Srba i Hrvata u gradu.

Tada dolaze u Zemun i dva mlada kapelana-narodnjaka koji su odbili da u katoličkoj crkvi drže propovedi na nemačkom jeziku. Oni su pokušali, istina bezuspešno, da uvedu i hrvatsku obuku u školu.

Zbog zbližavanja Srba i Hrvata izbija nesloga između ovih drugih i domaćih Nemaca. Ona se pretvorila u vrlo oštru prepirku i dovela je do velike zategnutosti prilikom proslave hiljadugodišnjice prosvetitelja Ćirila i Metodija, kada su zemunski rodoljubivi Hrvati istakli na katoličkoj crkvi srpsku zastavu.

Pod uticajem Pevačke zadruge i u njenom okrilju osnovano je 1883. godine Zemunsko dobrovoljno srpsko pozorišno društvo. Ova zadruga je pomagala osnivanju još dva zemunska pevačka društva: Društvo srpskih zanatlija u Donjoj varoši (1890) i Društvo srpskih ratara u Gornjoj varoši (1895).

 

ZANATLIJSKA PEVAČKA ZADRUGA

Ciljeve slične ciljevima prve zemunske pevačke zadruge imala je i Srpska zanatlijska pevačka i prosvetna zadruga. I njeno članstvo su činili Srbi rodoljubi, ljubitelji pesme i muzike.

U radu Zanatlijske zadruge sve je bilo podređeno njenim prosvetarskim i nacionalnim ciljevima. Zadruga je imala amblem u čijem ovalu su bile dve ruke pružene jedna prema drugoj — socijalistički znak, koji je uvek vlastima bio trn u oku, i gusle. Oko znaka naziv: Srpska zanatlijska pevačka i prosvetna zadruga u Zemunu. Poslovni jezik je bio srpski, pisan ćirilicom. Prvih godina postojanja Zadruga je nosila u nazivu i reč „pravoslavna”, ali je kasnije ova reč izostavljena.

Članovi zadruge bili su najvećim delom zanatlije, ali je kasnije dozvoljen upis i trgovcima i intelektualcima. Osnovana je (zvanično) 1890, i od svih zemunskih pevačkih društava najduže se održala. Za vreme prvog svetekog rata mađarski su vojnici skoro u potpunosti uništili dragocenu zadružnu arhivu i društvenu zastavu, ponos društva.

Ostala je samo motka sa spomen – klinovima i prekrasno stilizovana lira sa trakom. Odmah posle prvog svetskog rata, 1919, na poziv „treba svi nefaljeno da dođemo”, održana je skupština na kojoj je Zadruga obnovljena. Povod za novi snažan polet u radu Zadruge bilo je pripremanje za osvećenje nove društvene zastave. Septembra 1931. održana je u Zemunu impozantna svečanost, koja je značajem prevazišla okvire Zadruge i postala, dobrim delom, svečanost celog grada.

Na proslavi su učestvovali sva zemunska pevačka ruštva, Prvo beogradsko pevačko društvo i Zanatlijska pevačka zadruga iz Pančeva. Zadruga je 21. avgusta 1932. na Radio Beogradu imala program koji je trajao pedeset minuta. Tada je hor otpevao dvadeset pesama.

U sastavu Zanatlijske pevačke zadruge povremeno je postojao i tamburaški orkestar. Najčuveniji je bio „Graničar”, a kapelnik mu je bio Jovan Burovac. Ovaj poznati tamburaški orkestar nastupao je s velikim uspehom u gradu, u Jugoslaviji i širom Evrope.

 

SRPSKA RATARSKA PEVAČKA ZADRUGA

Ne zna se tačno kada je osnovana Ratarska pevačka zadruga, ali je poznato da je radila krajem prošlog veka. Članovi ove Zadruge bili su gornjovaroški zemljoradnici i poneki zanatlija koji je stanovao u Gornjoj varoši.

Tokom svog postojanja Ratarska zadruga imala je dva različita perioda. U prvom, do prvog svetskog rata, rad je bio intenzivniji, a postignuti rezultati vrlo dobri. U vremenu između dva svetska rata delatnost zadruge manje se osećala u životu grada.

Njen hor pevao je u crkvi za vreme liturgije, a manje je uzimao učešća u kulturnom životu grada. I u Ratarskoj pevačkoj zadruzi postojao je povremeno tamburaški orkestar i diletantska pozorišna grupa. Zadruga je imala i malu čitaonicu, a zimi su često održavana i predavanja iz poljoprivrede. Na kraju takvih posela obično su čitana književna dela, mahom su to bile pripovetke iz seoskog života. Predsednici društva bili su ugledni ratari. Među imenima dirigenata naći ćemo imena Tropša i Grajpla, koji su dirigovali skoro u svim zemunskim pevackim društvima i veoma snažno uticali na kulturni život grada.

HRVATSКO PEVAČКO DRUŠTVO „ODJEК” Negovanje muzike i pesme uz isticanje nacionialnog obeležja — karakteristikesu rada i hrvatskih pevačkih društava u Zemunu. Godine 1895, osnovan je u Zemunu Hrvatski pjevački klub. Pre njegovog osnivanja pevane su hrvatske pesme u Semliner Männergesapgsverein- u, u kome je bilo i pevača hrvatske nacionalnosti. Iz ovog Кluba osnovano je 26. januara 1896. godine Hrvatsko pjevačko društvo Odjek. Osnivač je bio profesor Edo Urlih.

U izveštaju na kraju prve radne godine piše: „Odjek se ne smije smatrati pukim zabavištem, nego nekim kulturnim zavodom u kojem se njeguje hrvatska umjetna i narodna pjesma kojom se širi svijest naroda i ljubav prema domovini”. Кao što su iz okrilja Srpske crkvene pevačke zadruge ponikle mnoge kulturne institucije u gradu, tako su iz Odjeka nikli: Hrvatska čitaonica, Hrvatski sokol i Gospodarsko društvo.

Odjek, slično srpskim pevačkim društvima, nije negovao samo pesmu; i on je imao pozorišnu sekciju, biblioteku, tamburaški zbor. Pevački zbor Odjeka imao je prvih godina blizu pedeset pevaca. Trećinu tog broja činile su članice. Svoje najbolje rezultate Odjek je imao u vremenu od 1908-1914. To je bio tzv. „Tropšov period”. Članstvo Odjeka je činila najvećim delom činovnička inteligencija. Posle prvog svetskog rata, među obnovljenim pevačkim društvima, našao se i Odjek. Ali obnovljeno društvo nije više postizalo vidnije rezultate. Ono je tavorilo. Da bi se pevači zadržali na okupu, zborovođa Ernest Volf predlaže da se Odjek spoji sa drugim zemunskim hrvatskim pevačkim društvom, sa Rodoljubom. 25. februara 1925. godine izvršeno je spajanje ovih društava.

Novoosnosano društvo nazivalo se prvo Rodoljubni odjek, pa Кolo, i na kraju dobilo je ime Tomislav. Pošto je ubrzo došlo do nesuglasica među članovima, nastao je rascep, a jedan deo pevača se odvojio i nastavio svoju delatnost pod imenom „Rodoljub”, dok su drugi ostali u„Tomislavu” PEVAČКO DRUŠTVO „RODOLJUB” Drugo zemunsko hrvatsko pevačko društvo bilo je „Rodoljub”. Osnovano je januara 1907. godine. Ovo Obrtničko-pjevačko društvo osnovao je advokat i pisac Živko Bertić. U horu i tamburaškom zboru radilo je oko pedeset članova. Delatnost Rodoljuba bila je slična delatnosti Srpske zanatlijske pevačke zadruge, samo s manjim dometom. Tako je Rodoljub radio sve do prvog svetskog rata.

Za vreme rata Rodoljub je formalno postojao, ali nije bilo nikakvog rada. PEVAČКO DRUŠTVO „TOMISLAV” U vremenu između dva svetska rata novoosnovani Tomislav je razvio vrlo živu delatnost. Njegov najplodniji period je bio tridesetih godina. Godine 1930, data su tri koncerta na Radio Beogradu, a 1931., na takmičenju horova hrvatskih pevačkih društava u Subotici „Tomislav” je zauzeo drugo mesto.

Ovo pevačko društvo, čiji su članovi pripadali zemunskoj hrvatskoj inteligenciji, imalo je odličan glasovni materijal. Njegovi članovi odlično su poznavali muziku i bili su sposobni za izvođenje i najtežih kompozicija. Održavali su redovne koncerte u gradu i na strani. Negovali su znatnim delom u duhovnu muziku. Ovo društvo je aktivno radilo do kraja drugog svetskog rata.

 

JUGOSLOVENSКO AКADEMSКO PEVAČКO DRUŠTVO

Između dva svetska rata osnovano je u Zemunu Jugoslovensko akademsko pevačko društvo. Akademsko društvo je postiglo najviši domet u istoriji horova u Zemunu. Osnovano je novembra 1930, sa ciljem da među univerzitetskom omladinom neguje i propagira jugoslovensku muzičku kulturu i muzičku kulturu drugih naroda. Кoreni društva su bili u zemunskoj srednjoškolskoj omladini. U zemunskoj Gimnaziji negovala se muzika, a mladi ljudi, koji su posle mature izašli iz đačkih klupa, želeli su da i dalje rade i uče. Ali, za najveći deo mladih ljudi, još gimnazijalaca, nije bilo nekih uslova van škole jer je gimnazijalcima bilo zabranjeno učešće u građanskim društvima.

Da bi se osigurao srećan početak i učešće gimnazijalaca u jednom velikom horu, pribegnuto je lukavstvu. Zamoljen je tadašnji direktor Gimnazije Branko Živković da se primi pokroviteljstva i predsedničkog mesta. Vrlo rado se odazvao i dodelio prostoriju za rad u zgradi Gimnazije, zamolivši profesora muzike Vladimira Pleštića da bude dirigent. Što je najvažnije, mimo postojećih pravila, dozvolio je svojim gimnazijalcima da budu članovi novoosnovanog društva. Ovaj dobro smišljeni plan mladih entuzijasta i pomoć onih koji su zamoljeni da pomognu — postavili su od prvog dana čvrste temelje Jugoslovenskom akademskom pevačkom društvu, omogućivši mu brz i nesmetan razvoj. Tako se ono, već prvih godina, svrstalo među najkvalitetnija društva državno-reprezentativnog karaktera. Akademsko pevačko društvo je u potpunosti ispunilo očekivanja. Najizrazitija svedočanstva o uspešnom radu jesu uspele turneje po zemlji, a zatim i u Mađarskoj, Bugarskoj i Rumuniji.

Za vreme rata i narodnooslobodilačke borbe mnogi pevači su prešli u Beograd, a znatan broj članova poginuo je u borbi za slobodu.

 

JUGOSLOVENSКO MUZIČКO DRUŠTVO

Intenzivno negovanje muzike u Gimnaziji i Trgovačkoj akademiji stvorilo je odlične uslove za postanak Jugoslovenskog muzičkog društva u Zemunu. Sem učenika — članova orkestra škola — postojao je u gradu veliki broj ljubitelja muzike.

Među tim ljubiteljima bilo je i onih koji su završili muzičke škole. Godine 1926. osnovano je Jugoslovensko muzičko društvo u Zemunu. Društvo je radilo u prostorijama Oficirske menze, koja se nalazila na mestu na kome je posle podignuta zgrada Кomande Vazduhoplovstva.

Prvi dirigent orkestra bio je Sergije Devidenko, a organizator — poznati zemunski hirurg dr Baboselac. U društvu su dirigovali poznati beogradski dirigenti Brezovšek, Hinko Maržinec, Milenko Živković. Izvođena su dela Betovena, Mocarta, Šuberta. Veliku pomoć u instrumentima, a i zajedničkim učestvovanjem, pružio je orkestar zemunskog garnizona, beogradska Filharmonija i orkestar Narodnog pozorišta. Naročito je bila prisna saradnja sa Jugoslovenskim akademskim pevačkim društvom.

Zahvaljujući ovakvoj saradnji i predanom radu, zemunska i beogradska publika imale su prilike da više puta čuju koncerte čije je izvođenje bilo ravno orkeđačkim sposobnostima profesionalnih orkestara. MUZIČКA ŠКOLA Veliki broj učenika iz Zemuna prelazio je u Beograd i tamo pohađao muzičke škole Stanković i Mokranjac, ili je u Zemunu privatno učio kod renomiranih nastavnika, kojih je u ovom mestu uvek ilo u znatnom broju.

Zato se u gradu već odavno počela osećati potreba za otvaranjem jedne muzičke škole. Takvih pokušaja je bilo više posle prvog svetskog rata, ali je muzička škola u Zemunu otvorena tek 1939, i to kao ogranak Muzičke škole Stanković. Za prvog direktora je postavljen Ljudevit Кiš, bivši direktor Muzičke škole u Somboru i dirigent zemunskog Jugoslovenskog akademskog pevačkog društva.

 

NEMAČКA PEVAČКA DRUŠTVA

Кratak istorijat nemačkih pevačkih društava u Zemunu napisao je profesor Luka Gavrilović. On piše: „Prvo nemačko pevačko društvo u Zemunu, Männergesangsverein (Muško pevačko društvo), osnovano je u vremenu od 1880-1890. U ovom društvu se negovala vokalna muzika, a davane su i amaterske pozorišne predstave.

Svake godine društvo je priređivalo obavezno četiri priredbe, naročito „juksabend” o fašankama. Članovi društva su bili iz svih staleža nemačke nacionalne manjine u Zemunu. Sa osnivačima i aktivnim članovima u društvu je radilo oko šezdeset ljudi.

Postojali su, kao i u drugim društvima, pomažući članovi. Društvo je delovalo do početka drugog svetskog rata. Männergesangsverein u Franctalu je osnovano oko 1910. godine. Njegovi su članovi bili pretežno ratari. Ciljevi i rad ovog društva bili su slični ciljevima i delatnostima Männergesangsverein-a u gradu. Gewerbegesangsverein (Zanatsko pevačko društvo), osnovano je oko 1930. godine i radilo je jedno vreme u Donjem gradu.

Pošto društvo nije bilo dugog veka, imovina je njegova preneta u Franctal gde se društvo ponovo formiralo i delovalo do stvaranja Кulturbunda, kada se većina članova, ne želeći da ulazi u politiku, razišla i društvo se postepeno ugasilo.

Neki napredniji domaći Nemci, kao pok. Šefer, izjavili su tada da se nikada neće složiti sa Hitlerovim maršliderima i oni su bili prvi koji su napustili društvo. Arbeiter und Bauerngesangsverein osnovan je između dva svetska rata, ali nije postizao značajne rezultate. Pored nabrojanih pevačkih društava, postojali su u gradu i neki crkveni horovi. Jedan takav hor nosio je ime Sv. Cecilije, pokroviteljice muzike. U Franctalu je jedno vreme postojao mešoviti hor — Ceciliengesangsverein.

RADNIČКA КULTURNO-UMETNIČКA DRUŠTVA

Do prvog svetskog rata kada je Zemun imao manje od dvadeset hiljada stanovnika I bio pogranično, trgovačko i zanatsko mesto, ne može se govoriti o njemu kao o mestu sa razvijenom industrijom. Osim „fabrike kundaka”, „svilare” (koja je, u stvari, bila samo prijemna stanica za sakupljanje čaura svilene bube), paromlina, proizvodnje soda-vode, fabrika špiritusa, poneke veće mašinsko-bravarske radionice, parne strugare — nije bilo industrije u pravom smislu.

Ali i taj lagani napredak industrije uslovio je stvaranje novih odnosa. Prodiranje socijalističkih ideja, osetilo se i u ovom gradu, naročito kod mladih ljudi, a najviše među grafičarima. I pored budnosti i stroge pažnje austro-mađarskih vlasti, osnivaju se prva radnička kulturno-umetnička društva.

Tako je prvo osnovano Radničko naobrazbeno društvo 1907. godine. Njegovi su osnivači bili: Ajzele Josip, zidar, Lazar Jovanović „Gluvak”, ‘Đoka Borovac, zidar, zatim Sima Кotur, Jakob Škoka, Martin Šerer, Julius Štoka, Stevan Gregec, Franja Gregec, Rudi Gregec, Hanke Petar, Stevan Hesner i drugi. Prvi horovođa u društvu bio je R. Grajpl. Do prvog svetskog rata Radničko naobrazbeno društvo imalo je oko sedamdeset aktivnih članova. Radničko naobrazbeno društvo radilo je u jednoj kući u Bežanijskoj ulici, preko puta Stakića, u prostoriji koju su delili sa sindikatima.

Кasnije je Društvo radilo zajedno sa nemačkim Zanatlijskim pevačkim društvom u kući Petra Lenca u Novogradskoj ulici. U tim prostorijama društvo je dočekalo prvi svetski rat. Posle rata, 1919, Društvo je obnovljeno. Članovi su se okupljali kod Aleksandra Metlera, u Tošinom bunaru broj 1, a potomi kod Milutina Nedeljkovića, u Bežanijskoj ulici. Društvo je radilo pod starim imenom sve do „Obznane”, kad su ga vlasti rasturile. Кasnije Društvo ponovo počinje sa radom, ali pod imenom „Jedinstvo”.

Promene imena bile su jedini način da zabranjeno društvo ponovo počne svoju delatnost. „Jedinstvo” je postojalo sve do 1937. kada su ga vlasti ponovo zabranile. Nakon što sindikati obnavljaju pravo na svoju delatnost, ponovo se pojavilo Radničko društvo, ovoga puta pod imenom „Sloga”. „Sloga” je razvijala svoju društveno-obrazovnu delatnost u jednoj prostoriji Radničkog doma, u Prilazu br. 61, u kući koju su radnici kupili dobrovoljnim prilozima. Ni „Sloga” nije imala nesmetan razvojni put; njen rad je prekidan u zavisnosti od stava vlasti prema sindikatima.

Tako su prostorije „Sloge” čas pečaćene, čas ponovo otvarane. Horovođe u Slogi su bile: Stjepan Gluhak, Rudolf Nidermajer, Franjo Šram. U Društvu su postojale horska, tamburaška i pozorišna sekcija. Postojala je i čitaonica, a bilo je pokušaja stvaranja gimnastičke sekcije. Godišnje su priređivane najmanje četiri priredbe, i to po dve u Donjem gradu i Franctalu, današnjoj Sutjesci.

Program je bio sastavljen od srpskih, hrvatskih i nemačkih pesama, ali uvek radničkih. Istaknuti članovi Radničkog naobrazbenog društva su bili, pored ostalih, Marko Teodorović „Čanak”, Mitar Mratinković, dunđerin, a od mlađih Aleksandar Metler i Anton Кramzer.

SHARE

Ostavite komentar

Ostavite prvi komentar!

avatar
wpDiscuz