NAPREDNO! U Elektrovojvodini posao našli mesar, pekar, krojač…

0
18
Elektrovojvodina

Nedavno je premijer Aleksandar Vučić obelodanio da će se, posle dužeg perioda u kome su popravljane i obnavljene elektrane, više pažnje posvetiti razvoju i modernizaciji ugljenih kopova. Najavio je da će država uložiti oko 250 miliona evra, a sve kako bi se prevazišao uočljiv pad proizvodnje struje tokom prva tri meseca ove sezone od čak 15 odsto.

Nešto ranije, u „Elektroprivredi Srbije“ su, posle jalovih opovrgavanja, potvrdili da su uzroci niže proizvodnje problemi, sa povremenim zastojima, u kopanju i transportu uglja. Zbog toga je država u zimskim mesecima za uvoz oko 850 miliona kilovatsati struje platila preko 42 miliona evra.

Upućenijeg građanina iritira što država mora iz budžeta investirati u iole ozbiljniju investiciju u elektroprivredi. Kao da EPS nije preduzeće čije rukovodstvo mora voditi računa ne samo o proizvodnji, već i o održavanju i razvoju celog sistema. Ekonomski rezon nalaže da se deo prihoda odvaja za redovne remonte, a deo za ulaganja. Znali smo da najveće srpsko preduzeće nema para da isfinansira novu elektranu, sada nam je zaobilazno rečeno da, bez zavlačenja ruke u budžet, nema mogućnosti ni za mnogo skromnije unapređenje tehnologije rada.

Rekordna plata – nagrada za partijski rad

Slabi rezultati EPS-a, višedecenijskog monopoliste u proizvodnji struje, dodatno iritiraju pošto je broj srećnika koji su, uglavnom uz partijsku knjižicu stranke na vlasti, našli prvoklasno uhlebljenje među neverovatnih 36.000 radnika. Poređenja radi, češki ČEZ proizvodi 57 milijardi kilovatsati struje, 60 odsto više od EPS-a, pa mu je za uspešno poslovanje dovoljno i 24.000 radnika.

Pri tome, radnici u srpskoj elektroprivredi imaju daleko najveće zarade u državi, prosečna neto plata je oko 79.000 dinara, što znači da je bruto zarada blizu 132.000 dinara.

Nije teško shvatiti tehnologiju prekomernog zapošljavanja u ovom i svakom drugom javnom preduzeću. Stranke na vlasti jednostavno šalju svoje funkcionere i aktiviste u preduzeće, nagrađujući ih time za partijski rad.

Gužva na ulazu

Tako smo i 3. aprila ujutru ove godine pred službenim ulazom u „Elektrovojvodinu“, novosadski ogranak EPS-a, mogli videti gužvu. Zatečeni portir nije dopustio da nepoznati i ljudi bez zvanične interne legitimacije ulaze u firmu pa se pred vratima brzo stvorila gužva od dvadesetak ljudi.

Ispostavilo se da su to srećnici koje su stranke na vlasti radnim mestom nagradile za aktivnost tokom izborne predsedničke kampanje.

To je put kako povlašćeni dolaze do prvoklasne pozicije. Među nagrađenima su bili mesar, pekar, ugostitelj, krojač. Ljudi čija profesionalna zvanja nemaju dodirnih tačaka sa delatnošću elektroprivrede. Zanimanje, očito, nije, bar kada su partijski kadrovi u pitanju, odlučujući kriterijum.

Zaposleni u EPS-u su svesni značaja preduzeća u privrednom životu Srbije, svesni su i sopstvene pozicije. I to je, sa sindikalnog stanovišta, u redu. Problem je što tu poziciju zloupotrebljavaju.

Idealno za uslovljavanje

Protekla je zima bila atipična, izrazito hladna, a bez uobičajenih padavina. Hidrocentrale su radile na minimumu, pa još kada su usledile i nevolje sa ledom, sve je spalo na ugljane energane, ponajviše „Kolubaru“ i TENT 1 i 2, koje se sve ugljem snabdevaju sa istog Rudarskog bazena „Kolubara“. Njih tri daju 55 odsto ukupne proizvodnje struje u Srbiji.

Stoga su zaposleni u poziciji koja omogućava nadmeno, pa i ucenjivačko ponašanje. U još zgodnijoj poziciju su zaposleni u rudarskom basenu.

Kako se šuška, upravo je svojevrstan bojkot, više tihog nego javnog karaktera, bio razlog zastoja u otkopu i transportu uglja. Uprava se pozivala na smrznutu zemlju, nagla zahlađenja, ipak pad u proizvodnji uglja je prevelik da bi se sve mogao objasniti relativno kratkim periodom nepovoljnih vremenskih uslova.

Ne ulaže se ni u amortizaciju

Da se nastavilo raditi kao zimi, godišnja proizvodnja uglja ne bi premašila 22, a uobičajena je 28 miliona tona, kolike su i potrebe u sadašnjem režimu proizvodnje struje.

Da inače povlašćeni radnici imaju moć uslovljavanja, vide se i iz lepo upakovane premijerove izjave „da će radnici zaposleni na određeno vreme biti primljeni za stalno“. U suštini, to je bio uslov da se proizvodnja normalizuje.

Nevolje „Elektroprivrede Srbije“ potiču odavno. Pre tri sezone fiskalni savet je obelodanio da preduzeće ne ulaže dovoljno ni u redovne remonte, dok je prošle godine Toni Verhejen, predsednik misije Svetske banke u Srbiji, za EPS rekao da je „primer nerazumljivo lošeg upravljanja državnom imovinom“.

Pavle Petrović, predsednik Fiskalnog saveta, precizirao je primedbe tvrdnjom da je „u protekle tri sezone ovo preduzeće u obnovu opreme do nivoa amortizacije utrošilo tek 67 umesto neophodnih 116 milijardi dinara“. Čak 49 milijardi manje nego što je moralo.

Zavlačenje ruke u državnu kasu

Ako preduzeće već nema novca ni za neophodne popravke, pitanje je kako onda može da upošljava višak od preko deset, po mnogima i dvadeset hiljada radnika, pri čemu još i zaposleni imaju, za srpske prilike, neobično visoke zarade. Kalkulacija pokazuje da bi uz realan broj zaposlenih ušteda bila najmanje 10 miliona evra mesečno, za tri godine oko 360 miliona.

Naravno, arčenje para u EPS-u je višedecenijsko, pa je jasno, da je para za temeljne remonte i investicije moglo biti i iz poslovanja firme. Uporno gakanje da je u Srbiji cena struje za standardne kupce niska, možda i nije netačna.

Ali, tokom prošle godine cena na berzi struje u Lajpcigu, a i u Budimpešti, je bila skoro jedanaest meseci ispod i ove naše cene koju bi monopolisti iz EPS-a, navikli da kod države imaju privilegije, samo da povećavaju. Čak i onda kada računica pokazuje da njihove rekordne plate nisu zarađene, već se dele tako što, kada zatreba investicija, EPS zavlači ruku u državnu kasu.

(Autor: 021.rs)

Ostavite komentar

Ostavite prvi komentar!

avatar
wpDiscuz