O mom Zemunu

0
76
zemun

Moj grad. Po mom mišljenju, jedan od najlepših i najupečatljivijih opisa mog grada, Zemuna, dat je u romanu „Seobe“ Miloša Crnjanskog a on glasi „Ta se kuća beše zarila u obalu Dunava, među mnogim drvenim, šarenim labudovima, šajkama sa izvijenim vratom…

Sa jedne strane, vidik je bio pun vode i mokrih ostrva, nad kojima su se beleli  minareti i bedemi Beograda, u bledoplavom nebu. Sa druge strane, razlivala se voda i more blata, koje se prostiralo beskrajno, sa tamnoplavim nebom na sebi, do dna sveta“.

Kao mala nisam razumela šta je to što ljudi vide u ovom gradu, šta je to što znači „ovaj grad ima dušu“, ali, onda, sve se to promenilo. Kako sam postajala sve starija, počela sam da obraćam pažnju na uske popločane ulice koje vode do reke, na ljude koji nasmejano sede na klupama parka iako je napolju hladno i ledeni vetar ih štipa za obraze dok oni posmatraju užurbane prolaznike. Ovaj grad naučila sam da volim baš zbog ljudi, koji su uvek nasmejani, zbog čudnih uličica koje smo kao mali najviše voleli da isražujemo. Takođe, volim Zemun zbog Dunava i njegovog keja koji je najlepši noću u kasne sate kada se posmatra sa obale. Volim ga zbog Ratnog ostrva i nezaboravnih uživanja na suncu u vrelim letnjim danima.

Iako sam dugo maštala o odasku i nekom novom početku, daleko odavde, jednog dana popela sam se do Gardoša. Sa vidikovca prostire se panorama celog grada, a kažu da ako se popnete na Gradoš kulu vidite i dalje od Beograda. Stala sam i posmatrala svoj grad baš kao u romanu „Seobe“. Sa jedne strane videla sam beli grad, te strašne bele bedeme i more mokrih ostrva koja plutaju po Dunavu. Sa druge strane bilo je beskrajno tamno plavo nebo koje se prostiralo do dna sveta. Shvatila sam jedno, na ivici velegrada i sveta Zemun odiše u dugovečnoj tišini, odiše jednom neopisivom misterijom posotojanja. Odsjaj kuća na vodi, zveckanje escajga kroz otvorene prozore ono su što mi je oduzimalo dah, kao i njegovi starosedeoci koji ponosno ne daju na svoj Taurunum. Brodovi koje tek po neki talas uzdrma i mornar koji na tom istom brodu čisti svoju ulovljenu ribu nešto su što oslikava Zemun. Zatim, deca koja iz obližnjeg parka uživaju u čarima svog grada…To nijedan daleki velegrad neće moći za mene.

Jedini ostatak mira kada preovladaju buka i bes, ja mogu pronaći baš ovde u svom gradu. Moj Zemun nije grad, ovde se radi o poetskoj kategoriji, koju svako mora da pročita za sebe.

Jovana Stojičić

SHARE

Ostavite komentar

Ostavite prvi komentar!

avatar
wpDiscuz