POČETAK KRAJA NAPREDNJAČKE HEGEMONIJE?

0
137

Ova analiza se nadovezuje na teze koje smo postavili u dva dela teksta Srpski lonac. Predsednički izbori su, po našem mišljenju, upravo bili jedna vrsta preseka vladavine SNS-a.

Nakon što je SNS sa svojim kandidatom Tomislavom Nikolićem pobedio DS i Tadića na predsedničkim izborima 2012. godine, došlo je do dva politička puta u suprotnim smerovima. DS je doživela poraz koji ju je bacio na ivicu cenzusa, a SNS se postavila kao najstabilnija i najjača glasačka mašina nakon pada Miloševića. Međutim, podnošenje ostavke Tomislava Nikolića na mesto predsednika SNS i predstavljanje sebe kao predsednika svih građana 1 i nespojivost tih funkcija vode ka sukobu interesa sa Vučićem.

Očigledno, ovaj zakon dopušta različita tumačenja koja su omogućila Tadiću, i sada Vučiću, da obavljaju funkciju predsednika republike i predsednika stranke. Nikolićeva ostavka je utvrdila njegov put u političku penziju. Moderna srpska istorija ne pamti beznačajnijeg i nemoćnijeg predsednika. Izraz njegove nemoći je ponavljanje u medijima kako je sa Vučićem dogovorio da on bude kandidat. Epilog smo videli. Nikolićev trzaj i pretnja Vučiću je okončana za samo nekoliko dana, i Vučić je ponovo dokazao ko je suveren, a ko podanik. Na taj način je Vučić već ušao u kandidaturu kao pobednik. Pobedio je starog predsednika i starog prijatelja, na redu je bila njegova prva predsednička avantura i kampanja koja je na neki način izuzetak u dosadašnjim izborima.

Uslovi i atmosfera u kojoj su održani izbori

Kampanju je potpuno obeležila dominacija Aleksandra Vučića. Prisutnost u medijima je razlog za zabrinutost svakoga ko je formalno demokratski opredeljen. Vučić je sam imao 25 662 sekunde u medijima, dok su svi ostali kandidati u zbiru imali 25 391 sekundu, međutim kada se doda vreme koje je Vučić proveo u medijima i glavama našeg naroda kao premijer dolazimo do tri puta veće prisutnosti od svih ostalih kandidata zajedno. Ako se na ovo doda da je SNS stranka koja je zapravo stalno u kampanji, podaci već dobijaju nadrealne oblike. Medijske kuće poput Pinka, RTS i Happy-ja su maltene u potpunosti ideološki aparati SNS (bolje rečeno Vučića, budući da raskoli i različite struje unutar SNS ne dobijaju svoju vidljivost i borbu u medijima, videlo smo to najbolje u kratkom okršaju Nikolića i Vučića). Tako beležimo da je ovo kampanja u kojoj glavni favorit za mesto predsednika nije imao nijedan TV duel sa svojim protivnicima uprkos tome što nije „silazio“ sa televizije. Na televiziju je dovodio svoje roditelje sa spremnom tužnom pričom porodice koja se oduprla svim mogućim patnjama i na kraju postala uspešna (što joj narod nikada neće oprostiti), pomagao je da povrati svest (kao što to pomaže celom narodu) momku koji se srušio u studiju (ali se srećom nije srušio u poslednjim redovima aviona u prvom spotu AV), vraćao je knjigu kao Mali Alek nakon 30 godina u biblioteku, a majka koja je oličenje AV je vadila iz rerne nedopečen hleb nestrpljivo gladnoj deci. Poruka je jasna, moramo se još strpeti, potrebno je još nekoliko bolnih godina da bi nas Vučić vratio iz nesvesti u koju smo pali od gladi. U tom smislu, Vučić je vodio kampanju koja se može nazvati populističkom, ali ne i demagoškom. Za razliku od prethodnih kampanja, a pogotovo Nikolićeve kampanje (ukidanje pretplate RTS, 200 000 radnih mesta u BG na vodi, kanal Dunav-Morava-Vardar-Egejsko more, 100 milijardi evra investicija, preispitivanje svih privatizacija, ograničenje bankarskih kamata, rešenje Kosovskog pitanja i da ne nabrajamo dalje), Vučićeva kampanja nam govori o strpljenju, pravi čovek je na pravom, liderskom mestu i rezultati će izvesno doći (gotovo da se može reći da je Vučićevu kampanju okarakterisalo odsustvo velikih obećanja). Samo da se prvo popravi šteta koju je napravila prethodna vlast. Naravno, mi svakako nismo spremni olako da ismevamo ovu retoriku kao građanistička opozicija. Kao što smo pokazali, srpska ekonomija je prethodnih decenija gotovo razrušena i koja god partija došla na vlast očekuju je najveći zadaci u modernoj srpskoj istoriji. Ono što mi svakako znamo jeste da SNS nije politička opcija koja će rešiti probleme u koje smo se upleli od glave do pete, već da je to opcija koja predstavlja kontinuitet neoliberalne i Zapadu poslušničke vlasti.

Terenska kampanja je takođe obeležena od strane najorganizovanije partije u Srbiji. Uz činjenicu da su ovo prvi izbori gde je aktivista neke partije izgubio život. Ovog aktivistu je Vučić na mitingu u Novom Sadu pomenuo kao simbol žrtve koja se podnosi vođi i bržem, jačem i boljem životu u Srbiji. Odgovornost za smrt čoveka koji je teran da stavlja propagandni materijal na opasna po život mesta ostaje izvan diskursa, podatke o drugim povredama nećemo ni saznati. Pored toga, bilo je i komičnih situacija gde su aktivisti SNS u nekim gradovima delili flaše vode (česmovače) sa nalepnicama SNS. Ova dovitljivost naprednjaka je samo „višak“ izborne rutine gde se ljudima daju brašno, ulje, deterdženti, nameštaj, pružaju frizerske usluge, organizuju besplatni zdravstveni pregledi i slične upotrebne vrednosti koje sve više manjkaju u mnogim delovima naše otadžbine. Širom Srbije gde su organizovani mitinzi je organizovan i transport partijskih aktivista, u građanskim krugovima prozvanih kao „sendvičari“. Dakako, ovo odbacivanje najsiromašnijih slojeva i ismevanje je Vučić dočekao na politički nokaut rečenicom da nema sela u Srbiji gde opozicija može da pobedi ove sendvičare. O teorijskoj i političkoj poziciji lumpenproletarijata smo već govorili, Vučić je još jednom pokazao da poseduje oštru političku procenu materijalnog položaja i mentaliteta našeg naroda, kao i širok skup tema koje narod interesuje. Otuda i manjak velikih obećanja, jer očigledno Vučić razume da je narod umoran od milijardi i milijardi evra, ali zato voli da vidi otvaranje nekog dela puta koji se posle ne radi, otvaranje fabrika koje su otvorene ili uopšte ne postoje, nabavka vojne i medicinske opreme itd. Svaki korak Aleksandra Vučića je proizvod njegovog više od dvodecenijskog političkog iskustva i ovde ne treba gajiti nikakve iluzije da nije  uvek nekoliko koraka ispred nas i naših analiza. I levičari i opozicija tragično potcenjuju „politički um“ koji ovaj čovek koristi u političkom životu. Drugi politički um Srbije, Ivica Dačić, je odlučio da se ne kandiduje već da podrži Vučića, što se ponovo pokazalo kao odličnim političkim potezom (a koliko je samo kritika upućeno Dačiću iz redova svojih članova, glasača i većine naroda što ne izlazi na izbore kao kandidat). Glasovi socijalista su odneli pobedu u prvom krugu i time dolazimo do teme atmosfere.

Predsednički izbori su orkestrirani tonovima referendumske atmosfere. Opozicija, koja nije bila spremna da izađe kao DOS na jednoj listi, je izbegla međusobno napadanje i pokušala ove izbore da predstavi kao izbore protiv Vučića. Osnovni cilj je bio povećati izlaznost kako bi se ušlo u drugi krug, gde bi po nedogovorenom, prećutnom planu, čitava opozicija stala protiv Vučića (nesumnjivo, da je Nikolić  bio kandidat veoma je upitno da li bi odneo pobedu u drugom krugu, u prvom svakako ne bi okončao izbornu trku). Ovaj cilj opozicije je potpuno neispunjen. Referendumska atmosfera koju su nametali nije dovela do veće izlasnosti, štaviše izlaznost je bila za skoro dva procenta niža od parlamentarnih izbora 2016. Sa druge strane, Vučićev izborni štab je takođe stvarao referendumsku atmosferu. Pokušao je da predstavi kako je on sam protiv 10 kandidata. Vešto se prećutkivalo da je Vučićevu listu podržao SPS, Pokret socijalista, Karićev Pokret snaga Srbije, Ljajićev SDPS, Zukorlić, Savez Mađara, Jedinstvena Srbija, SPO, PUPS, a u poslednjim trenucima iz kombinacije ispada Velimir Ilić i odlazi Jeremiću. Naravno, ne samo da je opozicija bila protiv Vučića, već su protiv njega bili i svi srpski tajkuni, zatim Brisel, Berlin, Vašington, Moskva, sve po potrebi i sve u zdravoj meri. Uprkos tome što su Berlin i Moskva bili protiv Vučića, on prvo dobija otvorenu podršku Merkelove, zatim stidljiviju podršku Putina, i na kraju nekakvo pismo od Trampa koje verovatno niko ne zna šta je osim Informera i Dragana Vučićevića. Dakle, sa jedne strane Vučić, sa druge strane bauk koji kruži Evropom, sve stare (DOS) i nove sile sjedinile su se u hajku protiv Aleksandra Vučića. Srpski radikali i evropski policajci.

Izborna trka – maratonac i sprinter protiv trkača sa preponama

Budući da smo već pomenuli kako je SNS svake sekunde u kampanji, odgovaralo im je da ova trka bude što kraća, te je kampanja svedena na oko mesec dana, a Narodna Skupština obustavila rad dogovorom predsednice Skupštine Maje Gojković sa premijerom Vučićem. Razume se, naprednjački skupštinski kadar poput Martinovića je beskorisna masa koja ne donosi nikakve glasove Vučiću, dok je skupštinska govornica jedno od retkih mesta gde opozicija ima priliku da iskoristi vreme u medijima za kritiku Vučića. U situaciji gde se trči brza trka, od velike je važnosti smanjiti svaki minut opoziciji. Ruku na srce, opozicija svakako ovu govornicu ne koristi na dobar način, osim Boška Obradovića koji je iznosio jedne od smislenijih kritika neoliberalne politike naprednjaka.

Srpska radikalna stranka je pored nekih smislenih kritika više pravila farsu (neki bi rekli prvi put nakon tragedije) i svakako nije unela preko potrebnu političku ozbiljnost u Skupštinu. Rame uz rame ih je sledio Radulović, koji je očigledno psihički nestabilna figura i kao takav potpuno nesposoban za ozbiljnu politiku. Ostatak opozicije gotovo da nije ni zavredio bilo kakvo sadržinsko određenje. U takvim okolnostima, naprednjačko ukidanje Skupštine ni ne može da se okarakteriše kao bitniji faktor u izbornoj trci. Ključni faktor su materijalni resursi, novčani, organizacijski i ljudski. U tom smislu je Vučić sprinter – neko ko u kratkom roku može da istrči sa maksimalnim naporom trku duž cele Srbije. Ogromna količina novca mu je na raspolaganju za troškove u kratkom roku, odbori su mu spremni u svim gradovima (ne treba smetnuti sa uma kojom brzinom su predsedništvo i glavni odbor izglasali jednoglasnu podršku Vučićevoj kandidaturi, uprkos sukobima sa Nikolićevom strujom – štaviše videli smo da na kraju i njegov sin Radomir daje podršku Vučiću) za svake terenske propagandne izazove, pored velikog ljudstva dolaze i robe i usluge koje se pružaju narodu, organizovan transport aktivista, spremni „batinaši“ i slični subjekti koji su zaduženi za pretnje i širenje straha gde je potrebno (suštinski zamenjena uloga represivnog aparata koji ne može da se koristi u lične svrhe vladajuće partije/koalicije, Kraljevina i SFR Jugoslavija su ovime mnogo lakše manipulisale). Pored toga što je sprinter, naš premijer/predsednik je i maratonac. Još nijedna stranka u Srbiji nije uspela da sebi obezbedi stabilne i visoke količine novca kao SNS. Poređenja radi, SPS je u dugu 3 miliona evra, DS i LDP su odavno započeli napuštanje infrastrukture, a za ostale stranke je pitanje koliko je uopšte i poseduju. Saša Janković je tu bio osuđen na savez sa DS, za razliku od Jeremića koji je očigledno finansijski parirao Vučiću u ovoj kampanji. Međutim, izbornu trku je potrebno da trči i sprinter i maratonac. Dugi kontinuitet i čvrsta organizacija sa stabilnim materijalnim prilivima su osnovni uslovi koji su doprineli Vučićevoj pobedi u prvom krugu. Da ponovimo Vučića, razlog zašto nema sela u Srbiji gde može da bude pobeđen. To što je premijer 3 godine, a u Vladi 5 godina za koje vreme su smanjene plate i penzije, potpisan Briselski sporazum, kao i sporazumi sa NATO nisu ključne stvari. Ključna stvar je iskustvo maratonca koji trči izborne trke već više od 20 godina, koji kao radikal nije bio sprinter, dok kao naprednjak to svakako jeste i zato ubedljivo pobeđuje na izborima i drži glavne političke pozicije u svojim rukama (dok god je u milosti velikih sila).

Opozicija, koja je potučena do nogu, je izašla sa možda i boljom ponudom nego na prethodnim, parlamentarnim izborima. Saša Janković i Vuk Jeremić su naizgled bile figure koje bi možda mogle Vučiću da pomrse konce. DS više nema čoveka koji bi mogao da bude i najmanja pretnja Vučiću i tu se Saša Janković kao zaštitnik građana (par excellence građanska funkcija) i politikom „neuprljana“ figura pojavio kao nova nada opozicione Srbije. Vuk Jeremić je nakon, može se reći uspešne karijere u UN, pokušao da se predstavi kao čovek sa vezama među svim svetskim silama na najvišem nivou, čovek sa velikim poštovanjem koga vole i Istok i Zapad, čovek koji može da nas uvede u EU i da sačuva Kosovo, veliki Srbin koji kroz porodicu koja je bila i u četnicima i partizanima treba da ujedini Srbiju. Jednom rečju, Jeremić je zakasnio na političku scenu. To što je on pokušao na izborima da ponudi je već mnogo pre njega Vučić uspešno izveo, a o toj političkoj šizofreniji smo već govorili. Nešto malo manje od Jeremićeve ponude je Vučiću podudarna i Jankovićeva. Osnova njegove ponude je bila pravna država, pristojnost i borba za slobodu protiv diktature. Za razliku od Jeremića koji se okrenuo desnom populizmu, Janković je otprilike vodio upravo onakvu kampanju koja je potrebna njegovom glasačkom telu. DS je stavljen u drugi, možda i peti plan, a pored njega su najvažnije figure kampanje bile iz sveta kulture. Potpuno je očigledno da je višestruko manje novca imao od Vučića i Jeremića, ali je vrlo verovatno ovaj njegov izborni uspeh i neki vrhunac koji je moguće očekivati od političke ponude iza koje stoji, bez obzira na novac i infrastrukturu. Takođe, njegovu kampanju je odlikovala visoka odmerenost, odbio je podršku Čedomira Jovanovića, a po pitanju Kosova i NATO je imao dosta oprezniji stav, kao i kod pitanja autonomije Vojvodine, gej pitanja nisu bila važna i u tom smislu je napravio kompromis političke ponude bez srljanja u ono što označava politika evropskih vrednosti u izraženijem obliku koja se ocrtavala kod Čede, Čanka i nekih visokih funkcionera DS, poput Bojana Pajtića. Treća figura izbora, koja je trebalo da poveća izlaznost i u tome bolno podbacila, je Luka Maksimović alias Beli Preletačević. Njegov izborni uspeh je, pretpostavljamo, najviše zasnovan na glasovima srednjeklasne omladine koja nema poverenja ni u jednu političku opciju, i koja gaji cinizam i osećaj superiornosti u odnosu „sendvičare“ i „političku elitu“ koja je izneverila njena očekivanja. Osim toga, Beli se predstavio kao nekakav narodni tribun sirotinje, „uzor“ mu je Tito, a suštinski pored puke pošalice, jezgro njegovog političkog habitusa je građansko. Prema tome, kao što vidimo po izlaznosti, on nije uspeo da izvede veću količinu apstinenata na izbore, već je odgrizao deo kolača SRS za koju su ljudi glasali iz sprdnje, da gledaju Šešelja kako čupa kablove u Skupštini i zbija šale o klempi Martinoviću, zatim većinu glasova Radulovića za koga su ljudi glasali kao oličenje nečega novog, neuprljanog, drugačijeg (bez obzira što je bio Vučićev ministar privrede i zalagao se za još oštriji Zakon o radu) i verovatno delove glasačkog tela Jeremića koji je po istraživanjima kako je kampanja odmicala sve više gubio glasove, uplašeni njegovom desnom retorikom su se glasači okrenuli Belom. Kao i deo nevažećih listića, onih ljudi koji tradicionalno crtaju polne organe, glasaju za sebe, Tita, kralja, Arčibalda Rajsa… Srpsko društvo izmoreno politikom, a tradicionalno raspoloženo za humor i cinično izvrdanje ruglu svega postojećeg, je tako donelo imaginarnom liku treće mesto i skoro pola miliona glasova.

Najveći gubitnik ovih izbora je desnica (držimo ovde da je SNS desni centar), radikali su vodili isuviše blagu kampanju u kojoj su premalo napadali Vučića što je dodatno pobudilo sumnje da postoji dogovor ako ne i ugovor o prodaji Šešelja Vučiću. Dogovor je svakako postojao, o prodaji nismo spremni da tvrdimo. Iz taktičkog ugla radikala, a pogotovo Šešelja, Vučić je zaista bliži partner od opozicije, koja je za njih idalje dosmanlijska. Kako je Šešelj ponavljao dosta puta, on bi ušao u Vladu ukoliko bi se SNS okrenula Rusiji, po svim ostalim pitanjima nema većih prepreka i neslaganja. Vučić je učenik, ali ne i potpuni renegat kao Nikolić, koji je napravio iskorak u odnosu na učitelja. Pun krug je napravljen, i Šešelj je sigurno privatno sebi morao da prizna da je novi Učitelj, Gospodar, Vučić. Otuda se vodio lenjinističkom taktikom najslabije karike u lancu i sve snage uperio na Tomislava Nikolića, a ostatak snaga  uperio na ministre koji su preko grla u aferama poput Gašića, Lončara, Mihailovićke i tako dalje. Takođe, ne možemo reći da je takva taktika potpuno pogrešna (iako je donela izborni neuspeh), trenutne kritike se od Vučića odbijaju kod ljudi koji su ili neopredeljeni ili umereni podržavaoci vlasti. I to je jedna od većih grešaka opozicije. Čitavu izbornu trku su igrali kako je Vučić svirao. Nema mitinga (Jeremić je čak i spot uradio kao odogovor na Vučićev spot) na kome glavna tema nije bila Aleksandar Vučić. Dok je Vučić držao svoje mitinge, paralelno je opozicija za njega vodila sopstvene. Ovaj odbrambeni stav i fokus na napade na Vučića stoje sa jedne strane, dok sa druge strane stoji provalija odsustva alternativne politike Vučićevoj što je koštalo opoziciju drugog kruga. Ovde treba napomenuti da je pametni Ivica Dačić to dobro prepoznao, on takođe ne bi imao originalan diskurs svoje kampanje i podrška Vučiću ne samo što je prirodna za njegovu politiku, već će mu na dugi rok doneti veće koristi od svog jačeg koalicionog partnera, ali i razočarane glasače naprednjaka. Potencijalne razočarane „sendvičare“ neće preuzeti Saša Janković sa uglednom i pristojnom Srbijom svih zuba u vilici, već SPS, manji partner koji ne napada Vučića, i ne pokazuje prezir prema naprednjačkoj glasačkoj kutiji, a tradicionalno održava retoriku socijalne pravde i jednakih šansi za sve. Partija koja je deo glasača i izgubila tako što ih je Vučić preuzeo, budući da je Dačiću (možda i jedina velika politička greška) funkcija premijera više naškodila popularnosti nego što šteti Vučiću (a po rezultatima vidimo da ipak polako šteta dolazi i da ko ne plati na mostu platiće na ćupriji).

Osim radikala koji su pali ispod cenzusa, ista sudbina je zadesila i DSS i Dveri. Unutrašnji sukobi u DSS i izbacivanje Sande Rašković Ivić iz partije su doprineli da ova partija najverovatnije nepovratno nestane sa političke scene. Uprkos tome što je Popović vodio socijaldemokratsku kampanju gde je čovek stavljen na prvo mesto, pa samim time i obrazovanje i zdravstvo, sumnjamo da je ovo politika koju DSS može da izgura masovnijom linijom, pogotovo što Popović nije najuticajniji funkcioner DSS i ispravnije je očekivati u budućnosti da se DSS približi SNS, uostalom zbog toga je Sanda i izbačena iz partije. Sa druge strane, Dveri očigledno ne uspevaju da se reše etikete da su fašisti koje imaju u očima liberalnijeg i levičarskijeg dela Srbije, dok su pored nje dobili još jednu etiketu za koju najveće zasluge idu radikalima, a to je da su ustaše (zbog saradnje sa Ivanom Pernarom) ali i američki plaćenici. Za levicu je dobro što je to tako, jer su Dveri trenutno partija koja zauzima prostor koji je najsličnijem diskursu levice, budući da je Boško Obradović najveći kritičar neoliberalne naprednjačke vlasti, kritika koja govori više sa pozicije naroda, nego što je to slučaj kod radikala gde kritika govori sa pozicije Rusije.

Još vredi pomenuti i Milana Stamatovića koji je napravio sasvim solidan rezultat, pre svega zato što je u opštini gde je predsednik ubedljivo pobedio Vučića (recimo oni koji su opijeni Belim previđaju da je u Mladenovcu Vučić razbio Belog, za razliku od Stamatovića koji je u svojoj opštini razbio Vučića). Procenjujemo da svakako Stamatović neće biti važnija politička figura u daljoj rekompoziciji političkih odnosa do koje će nesumnjivo doći, ali je svakako vredno pažnje kada jedan političar u regionu u kome je prisutan i na vlasti pobedi Aleksandra Vučića.

Pregled izbornih rezultata – kako je Srbija glasala

Prvo napominjemo da u analizi apstrahujemo izbornu krađu (krađe je bilo, potkupljivanja glasova, nejednake zastupljenosti u medijima, izbornih nepravilnosti i tako dalje) i uporedićemo sa rezultatima prethodne godine na parlamentarnim izborima. Zašto apstrahujemo izbornu krađu? Pre svega jer nam je stalo do komparacije predsedničkih i parlamentarnih izbora i pretpostavka je da ako je krađe bilo, nije je bilo ništa više nego na parlamentarnim. Zatim, krađe i ako je bilo ona nije ključan činilac izbornih rezultata. Vučić je, treba biti iskren, potukao svoje političke oponente zato što je politički sposobniji, zato što iza sebe ima najorganizovaniju i najmasovniju partiju u regionu, zato što iza sebe ima ruševinu srpskog društva za koju je lakše odgovornost pripisati likovima iz opozicije, nego likovima na vlasti. Unutrašnja borba političke klase je teg prenela na stranu Vučića. I na kraju, iz političkog razloga, jer ne želimo na bilo koji način da podilazimo histeriji o diktaturi i ličnoj vlasti jednog čoveka, tezu smo izneli u Srpskom loncu.

Do sada Vam se možda činilo da na pitanje iz naslova dajemo negativan odgovor. Međutim, sada ćemo dati priliku da rezultati izbora govore umesto nas.

Izlaznost

Na izbore 2016. od 6 739 441 birača je izašlo 3 778 923 što je 56.07%. 107 906 je nevažeće 2.86%.
Prema izbornim jedinicama je izlaznost sledeća: Centralna Srbija 56.41% (Grad Beograd 52.10%, Nišavski okrug 57.10%), AP Vojvodina 56.28% (Južno-bački okrug (Novi Sad) 57.18%), AP Kosovo i Metohija 43.03%

Na izbore 2017. od 6 724 949 birača je izašlo 3 655 365 što je 54.34%. 60 378 je nevažeće 1.65%.
Prema izbornim jedinicama je izlaznost sledeća: Centralna Srbija 54.25% (Grad Beograd 56.49%, Nišavski okrug  53.06%), AP Vojvodina 55.23% (Južno-bački okrug 57.00%), AP Kosovo i Metohija 39.19%.

Na izborima 2016. SNS osvaja 1 823 147 glasova odnosno 48.25%. SPS 413 770 ili 10.95%. Kada ovom broju dodamo liste Mađara i Zukorlića koje su podržale Vučića na predsedničkim izborima ukupan broj glasova je 2 326 063.

Na izborima 2017. Vučić osvaja 2 012 788 ili 55.08%. To je 313 275 glasova manje nego na parlamentarnim izborima. Prvo što bi nekima palo na pamet kako da objasni ovaj pad u ukupnom broju glasova je optužiti SPS, da su oni uzrok ovog pada, međutim da li je to tako ćemo pokazati dalje u analizi. Za sada treba imati u vidu da po ovim rezultatima nema ogromne pobede Vučića, što se moglo i primetiti po njegovim reakcijama prilikom proglašenja pobede. Iako su naprednjaci priredili vatromet, trubače i veliko slavlje, u vazduhu je bila primetna atmosfera razočarenja. Pobeda ispod 60% uz podršku SPS zaista nije neka ubedljiva pobeda imajući u vidu sve uslove i okolnosti u kojima su se izbori održali. Pritom, kada se uzme u obzir da je od ukupnog biračkog tela ovih 2 miliona glasova manje od trećine, vidimo da je većina građana Srbije ili direktno protiv Vučića i SNS ili ga ne podržava ali ne glasa ni za neku drugu političku opciju. Nažalost, naša država ne poseduje nikakvu detaljniju izbornu statistiku kakvu smo na primer imali priliku da vidimo na engleskim i američkim izborima, ko kako glasa prema starosnim grupama ili dohodku.

Takođe kada uporedimo glasove dijaspore, Vučić i tu beleži pad, na parlamentarnim izborima je SNS sam bez SPS imao 34,24%, SPS 5.24%, dok na predsedničkim Vučić osvaja 29.22%. Pobednik dijaspore je Saša Janković sa ubedljivih 42.68%.

Ali pogledajmo kako se glasalo u Srbiji, glasovi dijaspore ne samo da su kvantitativno skoro beznačajni već je i kvalitativno upitno šta nam ovi glasovi govore, budući da sasvim sigurno veliki broj ljudi koji ne živi u Srbiji ni nema neku realnu sliku života i politike u Srbiji. Za one koji su Srbiju napustili u vreme ratova, Vučić je predstavnik starog režima i uzrok njihovog napuštanja domovine (dajemo jedan primer, i ne želimo dublje da se upuštamo u analizu glasova dijaspore).

Imajući u vidu izlaznost po okruzima koju smo gore izložili, sada ćemo da predstavimo rezultate na parlamentarnim izborima 2016. koje su osvojili SNS i SPS. Ovo je važno pre svega da bismo proverili da li je apstitencija SPS na predsedničkim izborima uzrok manjeg zbirnog broja glasova.

SNS u Centralnoj Srbiji osvaja 48,49%, AP Vojvodini 46.58%, AP Kosovu i Metohiji 69.73%. Grad Beograd 42.41%, Južno-bački okrug 44.90%, Nišavski okrug 50.21%. Najslabije rezultate Vučić osvaja severno od ušća Dunava i Save, dok najbolje stoji na jugu i istoku Srbije, regijama koje su najsiromašnije. Kad se izvrši i pregled unutar Grada Beograda, Vučić je takođe stajao slabije u centru nego na periferiji. Na Vračaru je dobio 27.99%, Starom gradu 26.33%, Novom Beogradu 36.20%, Zvezdari 38.26%, Voždovcu 40.92%, dok u Barajevu, Sopotu, Surčinu, Mladenovcu, Obrenovcu osvaja 50 i više procenata. U Novom Sadu 42.25%, a u Nišu 46.47% s tim što u centralnoj opštini Medijana osvaja 38.47%. Dakle, vidimo da je u gradskim sredinama Vučić stajao slabije od proseka na nivou cele Srbije, ali da je tačna njegova tvrdnja da nema sela u Srbiji gde neko može da ga pobedi.

Kod SPS-a je sledeća situacija. Centralna Srbija 11.78%, Vojvodina 8.73%, Kosovo i Metohija 9.99%. Grad Beograd 8,83% i slična situacija kao kod SNS, jači u perifernim delovima, slabiji u centralnim. Sad ćemo nabrojati izborna mesta gde je SPS imao znatno više glasova od republičkog proseka kako bismo to uporedili sa rezultatima predsedničkih izbora i proverili apstinenciju socijalista. Kolubarski orkug 15.15%, Mačvanski 12.95%, Braničevski 19.85%, Pomoravski 15.88%, Borski 16.20%, Zaječarski 14.24%, Jablanički  17.61%, Pčinsjki 16.97%, Pećki 23.25%.

Na predsedničkim izborima je situacija sledeća. U Centralnoj Srbiji Vučić osvaja 55.20% i slobodno možemo reći da su glasovi centralne Srbije centralno glasačko telo i jedinica koja je probila front prvog kruga izbora sa 1 495 415 glasova. U Vojvodini osvaja 53.90% , a na Kosovu i Metohiji 78.99% što doduše iznosi samo 32 801 glas. Najslabije rezultate Vučić ostvaruje u Beogradu i Južno-bačkom okrugu, 44.03% i 49.66%. U svim ostalim okruzima Vučić ima preko 50%. Pre nego što dublje uđemo u analizu broja glasova u Beogradu, pogledajmo koliko Vučić osvaja procenata u okruzima koje smo iznad naveli kao okruge gde su socijalisti bili iznad proseka na parlamentarnim. Kolubarski okrug 56.92% (u zagradama ćemo pisati rezultate SNS na parlamentarnim izborima u tim okruzima : 49.41%), Mačvanski 60.81% (53.36%),  Braničevski 64.93% (52.29%), Pomoravski 62.59% (54.98%), Borski 57.77% (49.52), Zaječarski 57.95% (50%), Jablanički 68.69% (53.24%), Pčinjski 72.86% (44.14%), Pećki 79.68% (61.32%). Dakle, na osnovu rezultata je očigledno da je u svim ovim okruzima gde je SPS jak Vučić znatno pojačao rezultate koje je imao na parlamentarnim, što nesumnjivo znači da su glasači SPS većinski poslušali partijsku direktivu i glasali za Vučića i time otklanjamo svaku sumnju da je uzrok zbirnog pada posledica oglušivanja socijalista o Dačićev poziv. Kome ovo nije dovoljno, nek proveri osim okruga i po gradovima, mi ćemo Vam još navesti da je u Surdulici gde je SPS imao 44.11% a SNS 42.16%, Vučić osvojio 72.12%. Čak i da kažemo da 100 000 od 415 000 glasača SPS nije izašlo da glasa za Vučića, ostaje nam neobjašnjen manjak od 200 000 Vučićevih zbirnih glasova. Imajući u vidu da je izlaznost samo malo manja nego na parlamentarnim, gde bi otišli ti glasači SPS? Kod Jankovića sigurno ne bi, a u okruzima gde je SPS bio jak, svi osim Vučića su imali slabe rezultate. Najprirodnija alternativa glasačima SPS je bio Šešelj, njegov rezultat smo pomenuli i ne postoji osnova da se tvrdi da su socijalisti glasali za njega, druga varijanta je Jeremić koji je takođe imao slab rezultat da bismo mogli da kažemo da je preuzeo glasove SPS.  Prema tome, ne može se tvrditi da je zbirno slabiji rezultat od 300 000 posledica glasača SPS i to je upravo razlog zbog kojeg tvrdimo da je ovo početak kraja SNS koji je za samo godinu dana, prvi put od kada je na vlasti, izgubio veću podršku svojih glasača.

Da li je naša tvrdnja o početku kraja naprednjačke hegemonije tačna, potvrdiće praksa, beogradski izbori 2018. godine. Prema tome, daćemo ovde prostor analizi beogradskih rezultata, sa jednom bitnom napomenom. Naprednjaci nemaju ozbiljnog kandidata za gradonačelnika koji će biti u stanju da ponovi rezultat koji je dobio Aleksandar Vučić na predsedničkim izborima. Osim ako ne uspeju Đilasa da pridobiju, što nije za očekivati. Dakle, treba imati u vidu da samo ekonomsko čudo u narednih godinu dana može da spase naprednjacima prestonicu, u suprotnom vrlo lako može da se dođe u pat poziciju u kojoj neće moći da se formira gradska vlast, ili da opozicija preuzme gradsku upravu.

Na parlamentarnim izborima je SNS pobedio u svim beogradskim opštinama. Osvojio je 356 168 glasova odnosno 42.41%. Ranije smo predstavili kako su se kretali procenti po opštinama, sada ćemo da uporedimo situaciju na predsedničkim. Na nivou celog grada Vučić osvaja 403 019 glasova (SPS je na parlamentarnim izborima u Beogradu osvojio 73 277, i ponovo u perifernim opštinama gde je SPS jači i SNS ima jači rezultat)odnosno 44.03%. Iako je zbirno povećan broj glasova, zbog nešto veće izlaznosti u Beogradu SNS trpi procentualni pad kada se uzme u obzir podrška SPS. Vračar 28.09%, Stari Grad 27.51%, Savski Venac 32.95%, ovog puta je na ovim opštinama Vučić izgubio, a pobedu je odneo Janković. Na Novom Beogradu i Zvezdari Vučić tesno pobeđuje Jankovića sa 37.55% naspram 30.19% i 39.38% naspram 28.36%, ako se u ovim opštinama glasovi posmatraju zbirno opozicija (Janković+Jeremić+Beli)  odnosi pobedu, kao i na Voždovcu gde Vučić ima 41.81%, dok bi na Čukarici bili otprilike izjednačeni sa Vučićevih 44.51%. Takođe treba imati u vidu i podelu na centarlna i periferna biračka mesta na velikim opštinama poput Voždovca, Čukarice i Palilule. Na centralnim biračkim mestima sigurno Vučić stoji znatno slabije, te rezultatsku prevagu osvaja perifernim delovima tih opština. To napominjemo iz razloga da je već sada Vučić u problemu da iznese pobedu u centru Beograda. U perifernim beogradskim opštinama Vučić osvaja rezultate u granici republičkog proseka i više, Barajevo 61.60%, Grocka 57.73%, Obrenovac 57.42%, Surčin 60.12%, Sopot 58.99%. U Mladenovcu Vučić dobija 49.54% dok Beli ima 37.22% (primera radi u Čajetini odakle dolazi Stamatović Vučić osvaja 27.75%, a Stamatović 59.90%, iz tog razloga je za nas Milan Stamatović figura vrednija poštovanja od Belog).

U Novom Sadu je SNS imao 75 401 glas odnosno 42.25%, SPS 14 588 ili 8.17%. Vučić osvaja 82 638 ili 44.14%.

U Nišu SNS 57 512 ili 46.47%, SPS 13 518  što iznosi 10.92%. Vučić osvaja 63 145 glasova ili 50.83%. Dakle, možemo primetiti da u tri najveća srpska grada Vučić ne uspeva da održi nivo rezultata sa parlamentarnih izbora. Proverićemo još nekoliko većih gradova.

Zrenjanin SNS 24 957 ili 45.16%, SPS 5 587 ili 10.11%, Savez Mađara 1873 ili 3.39%. Vučić 26 601 ili 49.82%

Subotica SNS 26 426 ili 41.65%, SPS 3104 ili 4.89%, Savez Mađara 10 668 ili 16.81%. Vučić 32 120 ili 51.08%. Ovde možemo da pretpostavimo da Mađari masovno nisu glasali u skladu sa Paštorovom podrškom Vučiću ili da je došlo do velikog pada naprednjačkih glasača.

Pančevo SNS 29 191 ili 48.43%, SPS 5 088 ili 8.44%. Vučić 31 643 ili 50.14%.

Šabac SNS 33 836 ili 52.50%, SPS 5 169 ili 8.02%. Vučić 30 799 ili 53.16%. U Šapcu je izlaznost opala sa 61% na 56%, nije teško zaključiti da je dobar deo tog pada izlasnosti apstinencija naprednjačkih glasača.

Valjevo SNS 20 364 ili 45.99%, SPS 7 564 ili 17.08%. Vučić 22 754 ili 51.43%. Ako se držimo teze da su socijalisti disciplinovano poslušali partijsku direktivu, i ovde zapažamo značajan pad naprednjaka.

Smederevo SNS 28 369 ili 56.89%, SPS 5050 ili 10.13%. Vučić 31 427 ili 60.77%. S obzirom na „rešenje“ pitanja Železare prodajom Hestilu, bilo je za očekivati veći rezultat, koji je ipak i u ovom gradu izostao.

Kragujevac SNS 44 888 ili 48.83%, SPS 8 186 ili 8.90%. Vučić 43 963 ili 51.38%. Da li su govori o izlasku FIAT iz Zastave, štrajkovi radnika Zastava INPRO doprineli da Vučić ima pad u glasovima?

Čačak SNS 28 028 ili 49.52%, SPS 4 814 ili 8.51%. Vučić 28 482 ili 51.56%. Samo je 400 socijalista glasalo za Vučića?

Jagodina SNS 16 380 ili 44.62%, SPS 9 902 ili 26.97%. Vučić 18 258 ili 57.28%. Palma je bio na skoro svakom mitingu Vučića širom Srbije, teško je zaključiti da Palmini  nisu glasali za Vučića.

Novi Pazar SNS 19 887 ili 42%, SPS 848 ili 1.79%. Vučić  29 396 ili 73.56%, podrška Ljajića i Ugljanina je ujedinila Sandžak u glasanju za „srpskog nacionalistu“ Aleksandra Vučića i učinila Novi Pazar gradom-izuzetkom.  Ovaj podatak će Vučić sigurno koristiti da se predstavi kao faktor stabilnosti na Balkanu, ali i faktor stabilnosti u Sandžaku.

Kraljevo SNS 28 823 odnosno 48.14%, SPS 7 527 ili 12.57%. Vučić  31 667 tj. 55.07%.

Kruševac SNS 34 926 ili 55.56%, SPS 7 555 ili 12.02%. Vučić 39 603 ili 62.34%, treba imati u vidu da je Kruševac jedan od gradova koji je pod većom represijom nad opozicijom, pa i da ga zovu Gašić-grad. Uprkos ubedljivoj pobedi, i ovde se mogla očekivati još ubedljivija.

Pirot SNS 17 917 ili 60.74%, SPS 3 234 ili 10.96%. Vučić 17 589 ili 66.39%, dakle iako je i ovde Vučić ubedljivo pobedio, nema porasta glasova uprkos podršci SPS koja nije nikako zanemarljiva. Pogotovo što je Pirot zaista grad u kojem opozicija gotovo da i ne postoji i nije nerealno za očekivati da bi još lošiji rezultat bio ostvaren da nekakva alternativa postoji. Ovo važi za ceo region istoka i juga Srbije u kojima SPS i SNS dominiraju već deceniju.

Ostala su nam još dva veća grada, posebno zanimljiva, Vranje i Leskovac. Zanimljiva iz razloga što su u ovi gradovima SPS i SNS „smrtni neprijatelji“, pogledajmo sada rezultate u Leskovcu. SNS 43 385 ili 53.46%, SPS 13 540 ili 16.68%. Vučić 47 106 ili 66.15%. Ovde bi trebalo pretpostaviti da zaista socijalisti nisu većinski izašli da glasaju za Vučića, međutim zaista je upitno da li je od 13 540 glasalo nešto više od 3 500, imajući u vidu da je rukovodstvo SPS sigurno izvršilo ogroman pritisak na svoj leskovački odbor da ne bude „skretanja“. Izlaznost je bila 58.98%, dok je na parlamentarnim iznosila čak 66,75%. Dalje, u Vranju je SNS imao 25 485 ili 55.53%, SPS 9 651 ili 20.27%, Vučić  28 730 ili 69.06%. Izlaznost 57.81%, prethodne godine 66.07%. U oba grada se može reći da je jedan deo socijalista zaista otišao u apstinenciju, međutim, ne deluje ni da je SNS zadržao sve glasove od prethodnih izbora.

Poslednji grad koji ćemo ubaciti u analizu je Zaječar, jer su u toku pisanja ovog teksta pristigli rezultati lokalnih izbora koji su tamo održani i koje je SNS izgubio. Na parlamentarnim izborima SNS osvaja 11 683 ili 43.93%, SPS 3 744 ili 14.08%.Na predsedničkim Vučić 13 708 ili 51.38%. Na lokalnim izborima u Zaječaru održanim 23. aprila pobeđuje Boško Ničić – Pokret za Krajinu sa 7 355 ili 31.9%, iza njega je lista Aleksandar Vučić „Brže, jače, bolje“ sa 7 105 ili 30.82%, zatim koalicija Dr Nenad Ristović – Pobeda za naš grad- Demokratska stranka, Socijaldemokratska stranka, Liberalno demokratska partija, Nova stranka sa 3 869 ili 16.78%, zatim SPS i Jedinstvena Srbija 2 142 i 9.29%. Izlaznost je bila 43.2%, ali možda je upravo ovaj poslednji rezultat pokazatelj da je vladajuća koalicija SPS i SNS ušla u problem i da obe liste gube glasače. Da ne bude zabune, Ničić nije SNS projekat i verovatno će napraviti gradsku vlast sa koalicijom oko Nenada Ristovića i ukoliko uspe da pridobije SPS. Ovakav rezultat u Zaječaru je nešto što smo mi već pomenuli da je lako zamislivo u Beogradu, da ni vlast ni opozicija ne mogu da oforme gradsku vladu, osim ako neko ne izda, poput Čanka u Novom Sadu.

SNS je ušla u krizu, predstoji nam politička rekompozicija

Možda će neko zameriti što nismo više pažnje posvetili rezultatima opozicionih kandidata, međutim osnovni cilj ove analize je bio da se posmatra ključni igrača srpske politike, SNS. Videli smo da 300 000 glasova manje Aleksandra Vučića na predsedničkim izborima od ukupnog broja glasova svih koji su ga podržali sa parlamentarnih izbora ne može da se objasni apstinencijom socijalista. Takođe, ozbiljnija i organizovanija opoziciona partija koja bi bila spremna i posvećena političkom radu sa narodom bi sigurno mogla i još neki deo biračkog tela naprednjaka da otcepi. Nažalost, u odsustvu detaljne izborne statistike mi idalje nemamo precizne rezultate koji bi nam značajno pomogli u analizi. Istraživanja Đorđa Vukadinovića nam pokazuju da oko 70% penzionera glasa za Aleksandra Vučića, i ovo je verovatno najveći rezervoar tvrdog naprednjačkog glasačkog tela. Ukoliko uđete u razgovore sa penzionerima možete videti kako pošteni, skromni ljudi u kojima idalje živi određeni socijalistički mentalitet objašnjavaju da nemaju problem što su im penzije smanjene, jer to doživljavaju kao žrtvu za omladinu. Spremni su da se odreknu dela već niskih penzija kako bi mladima bilo bolje. Takođe, ovi ljudi većinski nemaju pristup internetu i jedini izvor informacija su dve ubedljivo najgledanije srpske televizje, RTS 1 i Pink, Pink je pod potpunom kontrolom Vučića a kako i ne bi bio kada je Mitrovićev sin uprkos ubistvu koji je počinio u saobraćajnoj nesreći idalje na slobodi,a ova medijska kuća idalje radi uprkos višemilionskom dugovanju. Sa RTS je nešto bolja situacija, jer taj privid javnog servisa mora da se održava u nekoj meri. Ali šta reći kada je Vučić gostujući u Upitniku kod Olivere Jovićević 14.2.2017, 45 puta prekinuo voditeljku, postavio joj 27 pitanja i izneo 29 optužbi na račun RTS i voditeljke, dok je ona njemu uspela da postavi 52 pitanja i na to utrošila 9.5 minuta, dok je Vučić govorio 74 minuta. Šta reći na to da RTS nije pozvao premijera/predsedničkog kandidata ni na jedan politički duel u neku od političkih emisija, već je isključivo dolazio sam i preuzimao apsolutne sve uloge u studiju i imao potpunu slobodu da priča ono što on hoće (pa čak i to da gradonačelnik Mali može da bije svoju suprugu ali da to mora da ostane u njihova četiri zida).

Dakle, ako imamo okvirnu sliku da su penzioneri okosnica Vučićevog biračkog tela, kao i najsiromašniji delovi Srbije, dolazimo u sličnu situaciju kao sa Slobodanom Miloševićem. Još jedna sličnost su i omladinski protesti koji su počeli širom Srbije da se šire nakon izbora. Pritom treba imati u vidu da se odigrala i najveća politička protestna šetnja kada se okupilo, po našoj proceni oko 50 000 ljudi, na protestu koju su organizovali sindikati vojske i policije, uz podršku omladine, ali i starijih Beograđana. Mere štednje koje su udarile na javni sektor i srednju klasu su uzrok većeg nezadovoljstva gradskog stanovništva i to je najveći uzrok štucanja naprednjačke glasačke mašine. Takođe, gradsko stanovništvo se više informiše sa interneta i cirkuliše sa većim brojem ljudi i ima priliku da vidi i čuje pravo lice naprednjačke vlasti. Sa druge strane, ruralni krajevi koji su izvesno tradicionalniji, žive manje više isto poslednjih možda čak i 50 godina. Niske penzije nisu smanjene i ovi penzioneri nisu imali priliku da osete taj „udar“, a ostatak naroda koji ne zna za drugi život izvan siromaštva sigurno neće za to kriviti Vučića i SNS. Njima politika Aleksandra Vučića ideološki svakako više odgovara od politike koju je zastupala DOS nakon 5.oktobra i koju danas u malo drugačijoj sadržini nudi demokratska opozicija. Nismo analizirali rezultat Saše Jankovića, ali možete i sami proveriti i videti da na istoku i jugu Srbije teško da bilo gde prelazi 10%. Prema tome, čak i na jugu i istoku Srbije ako Vučić i Dačić gube glasove, ti glasovi ne odlaze opoziciji, ali ni srpska desnica nije uspela da ih pridobije za sebe.

To nas vodi sledećem pitanju. U redu, vladajuća koalicija je u krizi. Ali šta sa time? Šta dalje?

Prvo, ta kriza, kao što smo rekli, mora da se potvrdi i mora da se iskoristi na gradskim izborima. Svako ko se iole razume u politiku zna da na gradskim izborima nećemo videti ubedljivu pobedu naprednjaka i socijalista. Saša Janković ima priliku, ako bude povlačio pametne političke poteze, da možda i pobedi na izborima. Dakako, ostaje problem perifernih opština. Politika koju on zastupa teško da može da uzdrma prigradske opštine u kojima je SNS na oko 50% i više. Druga stvar, ako je SNS nadomak krize, opozicija je odavno u krizi i kriza gotovo preti da je potpuno uguši. Jedina glava kojoj je nos iznad vode je Janković. Ponovićemo, kao dosadni, još jednom, da na dugi rok politika Saše Jankovića ne može biti politika koja će oboriti Vučića. Poslednjih 10 godina smo svedoci da takva politika uz gas do daske ne može da osvoji nešto više od jednog miliona glasova.

Zatim, svako ko iole barata informacijama unutar SNS dobro zna koliko struja unutar nje postoji. A kako i ne bi u partiji kojoj je gorivo lični interes, a ideologija u užem smislu nepostojeća. Ne postoji član SNS koji je u SNS zbog ideologije. Ne treba gajiti iluzije da je svako niži u hijerarhiji zaljubljen u Vučića i da će ga slepo pratiti, pad rezultata će ga stavljati pod dodatan pritisak stranačkih funkcionera. Postavlja se i pitanje kako rešiti partijsku krizu bez kadrova? DS, DSS, SRS, koje su imale jači kadar od SNS nisu uspele da savladaju krize. Nije nemoguće zamisliti imploziju i eksploziju SNS i opšti haos u nekim narednim godinama koji mogu biti bez premca za srpsku političku scenu.

A narednih meseci (na leto) očekujemo i novog premijera i moguću rekonstrukciju Vlade, šta reći o partiji sa pola miliona članova i dva miliona glasova, koja nema nijedan jedini iole valjan kadar za premijera Srbije?

Ovde se zaustavljamo, za sada. Naša težnja da analize što više približimo realnosti, da predmet istraživanja posmatramo kao društvene odnose nepomirljivih političkih antagonizama nas je usmerila da i ova analiza ima politički zaključak. Interpretiramo i učimo da interpretiramo, kako bismo, barem za sada, menjali sopstvena i vaša mišljenja i pomerili ih sa margine našeg društva.

Čitaoče, nadamo se da smo u tome uspeli.

Fusnote:

 1. Ustav Srbije ograničava da predsednik ne može pored te funkcije da vrši još neku javnu funkciju, Članom. 9 (Nеspojivost funkcija i sukob intеrеsa) koji glasi: Prеdsеdnik Rеpublikе nе možе vršiti drugu javnu funkciju ili profеsionalnu dеlatnost. Prеdsеdnik Rеpublikе dužan jе da sе u svеmu povinujе propisima kojima sе urеđujе sukob intеrеsa pri vršеnju javnih funkcija.

(TCL)

Ostavite komentar

Ostavite prvi komentar!

avatar
wpDiscuz