Zdravstvene prilike u Zemunu od 1717. do 1918. godine

0
50
zdravstvo u zemunu

Ko se izuzmu berberi koji su, osim svojih uobičajenih usluga, pijavicama i kupicama puštali krv, vadili zube, nameštali kosti, lečili rane i razne ozlede, prvu stručnu kurativnu službu za zemunske građane obavljali su kontumacki hirurzi.

To su bili prvi školovani zdravstveni radnici u komunitetu, koji su posle osnovne i trogodišnje latinske škole, i praktičnog rada kod nekog znatnijeg hirurga, išli na univerzitet ili Jozefinsku akademiju u Beču, gde su posle dvogodišnjeg teorijskog i praktičnog učenja polagali ispite i sticali diplomu kojom im je potvrđivano zvanje hirurga. Hirurzi Kontumaca (1730), uključujući kasnije i njegovog lazareta (1740), su izvan svoje ustanove puštali krv flevotomijom, kupicama i pijavicama, vadili zube, nameštali frakture i luksacije i pregledali umrle.

PRVI ZDRAVSTVENI RADNICI I APOTEKA

Uporedo s sređivanjem stanja i napretkom, koji se osećao u pograničnom naselju, nadležni organi državne vlasti su sve veću pažnju posvećivali zdravstvenim prilikama, prvenstveno održavanju čistoće. Godine 1762. obnarodovan je Policijski red o čistoći i merama predohrane za suzbijanje pojava bolesti. Propisane mere su u početku objavljivane svake godine, a gradski i vojni organi naređivali su stanovnicima da čisto drže javne površine, kuće, štale i dvorišta. U slučaju nekog oboljenja morao se obavestiti nadzorni hirurg. Isto tako, hirurg je morao biti obavešten o svakom smrtnom slučaju, jer bez njegovog pregleda umrli nisu mogli biti sahranjeni. Nepoštovanje propisa predostrožnosti strogo je kažnjavano.

Težim prekršiocima se pretilo da će biti „bačeni u okove i kažnjeni kao prestupnici”. U vreme ovih nastojanja i upoznavanja građana s higijenskim propisima, u Zemunu je 1759. godine otvorena prva apoteka, koju je vodio Elijas Haubenlehner, a zatim Franc, pa Jozef Filip. Godine 1768, zbog povećanog broja stanovnika, postavljen je prvi komunitetski hirurg (Felčer Franc Gsel ili Gezel) i pokrenuto je pitanje prve stručne babice. Komunitetski hirurg obavljao je već pomenute poslove, a kad su se kasnije pojavili prvi lekari s fakultetskom spremom (Medicus), morali su im pomagati pri obdukcijama i veštačenju. Zanimljivo je da je prvi hirurg imao i berbersku oficinu (radionicu). Postavljanje prve stručne babice rešeno je 1779. godine kad je u Zemun došla Terezija Štajnbah-Baranović, koja je 1791. dobila prvu pomoćnicu (diplomirana primalja), sa sedištem u Gornjoj varoši, a kasnije i drugu, koja je bila nadležna u predgrađu Franctal.

KONFESIONALNI HOSPITALI

U to vreme pri tolerisanim verskim zajednicama javljaju se prve bolnice (hospitali). Godine 1758. Rimokatolička župa organizovala je bolnicu u prizemnici koja joj je namenski zaveštana. Ovom prvom zdravstvenom i socijalnom ustanovom rukovodio je župnik (G. Bitner) koji je organizovao sakupljanje priloga za njeno izdržavanje. Bilo je to sklonište gde su korisnici, siromašni i Fiolesni građani, nesposobni za privređivanje, dobijali besplatni smeštaj i nešto novca. Prva bolnička kuća služila je nameni do 1773, kad je Župski ured odredio da se nepodesna kuća proda i izgradi nova.

Godine 1775. završena je gradnja nove bolnice, koja je imala četiri sobe i dve kuhinje. Ona se nalazila u Bežanijskoj ulici, u blizini Bežanijske gradske kapije i u neposrednom susedstvu Kontumaca. Za ustanovu ovakve vrste bila je zainteresovana i opština u ona je 1775. odlučila da se pojedini prihodi namene bolnicama. Prema istoj odredbi, potvrđenoj od Dvorskog ratnog saveta, za upravnike bolnice izabrani su hirurg F. Gsel i trgovac F. Rehlicer, koji su zabeleženi i kao dobrotvori ove ustanove.

 

Zanimljiv je podatak da je u bolnici sedmično bilo od tri do sedam biolesnika. I Zemunci srpske nacionalnosti, koji su imali svoju Crkvenu opštinu, nastojali su da ustanove bolnicu za svoje pripadnike. U pisanim izvorima ona se pominje 1769. godine. Zabeležena su i dva bolnička oca (Spitalvater) koja su njome rukovodila. Mada je i u ovom slučaju reč prvenstveno o hospitalu za uboge i nemoćne, iz dokumenata se može razabrati da su u ovu bolnicu primani na lečenje siromašni građani bez obzira na godine. Situacija i stanje u Srpskoj bolnici određeniji su od 1775, kad je ona prepravkama solidnije uređena, zahvaljujući sredstvima Srp. crkvene opštine, koja je prikupljala priloge, ostavinama vernika i napola podeljenim globama koje je dodeljivao Magistrat. I ova bolnica imala je četiri prostrane sobe, a nalazila se u neposrednom susedstvu Nikolajevske crkve, najverovatnije na njenoj zapadnoj strani.

USTANOVLJAVANJE GRADSKE BOLNICE 1784.

Godina 1775, značajna za obe zdravstvene ustanove, predomna je i stoga što je komunitetska Zakupna komisija odredila da se Rimokatoličkoj (Nemačkoj) i Pravoslavnoj (Srpskoj) bolnici „podele na jednake delove” uštede u esnafskim obračunima, porez na neženje, zaplene, globe, ostavine bez naslednika, odlaznina, taksa pri kupovini nekretnina, taksa za nasledstvo, ostavine i još neki prihodi, i da se za bolničke staratelje „izaberu dva magistratska lica u dvojica starijih građana”. Godine 1780. za bolnice je, na primer, u komunitetskoj blagajni prikupljeno preko 275 forinti. Dobijena sredstva nisu bila dovoljna, pa su organi državne vlasti, želeći da se unaprede higijenska i medicinska zaštita u prometnom pograničnom gradu, marta 1784. godine o svemu obavestili Slavonsku generalnu komandu. Viši vojni organ vrlo brzo je odgovorio i naredio da „u svrhu smanjenja nepotrebnih troškova za dve bolnice i u svrhu odstranjenja obračuna dveju različitih bolnickih kasa, Magistrat uredi samo jednu bolničku zgradu s dovoljnim prostorom, , da smesti bolesnike svih toleriranih veroispovesti i da uvede samo jednu bolničku kasu pod okriljem Magistrata”.

Ovim aktom ustanovljen je komunitetski Bolnički fond, u koji su ulazili već navedeni i drugi prihodi. Preporuka da se za bolnicu kupi prikladna zgrada nije bila ostvarena: više od jedne decenije korišćene su postojeće bolničke kuće u Bežanijskoj i Nikolajevskoj ulici. U vreme ovih promena desili su se još neki događaji. Godine 1787. uređen je Komunitetski fizikat, i na tom mestu od septembra 1788. bio je dr Andreas Šref (Schropf), a od aprila 1789. — dr Jozef Vinkler, koji je, osim dobre medicinske spreme, bio „valjano potkovan i u veterini”. Važan korak u fizičkom spajanju dve bolnice učinjen je 1787. godine kad je objavljen Regulativ za komunitete Zemun, Karlovci i Petrovaradin.

U ovom aktu posebni paragraf govori o bolnicama, stručnom osoblju i obezbeđivanju sredstava za njihovo izdržavanje. Naglašeno je da one treba da se urede ne samo za siromahe već i za građane malih i skromnijih zarada, da se zgrade opreme i da se obilno dotiraju bolničko-uboške blagajne. U ratnim godinama (1788. do 1790.) vojne vlasti su, osim postojećih svojih bolničkih prostorija u gradu, izvan naselja podigle još trideset kuća za potrebe svog saniteta. U ovaj kompleks jednakih prizemnica, s krovom od rogoza, smešteni su i apoteka, straža, dve bogomolje i mrtvačnica.

 

U blizini, u tadašnjem Špitaljskom sokaku (Ul. Ugrinovačka), nalazilo se i malo groblje. Povoljnije prilike za konačno spajanje bolnica nastale su u mirnim godinama i skoro je izvesno da je ta uloga namenjena Rimokatoličkoj bolnici, koja je uživala veću podršku organa vlasti. Srpska bolnica je sve više zaostajala. Godine 1799. doneta je konačna odluka o zatvaranju Srpske bolnice jer njene prostorije, kako je rečeno, „ne odgovaraju svrsi ustanove” i da je „sklona padu”. Sledeće godine prodata je (1.451 f) i dobijeni novac je ušao u Bolnički fond iz kojeg se izdržavala tada već Građanska, odnosno Gradska bolnica. Pošto prizemna zgrada u Bežanijskoj ulici nije odgovarala proširenoj nameni, odlučeno je da se sagradi nova jednokatnica.

Urađeni su plan i predračun troškova. Međutim, odustalo se zbog nedostatka sredstava. Godine 1805/6. postojeća zgrada temeljito je popravljana i proširena. Ona je i kasnije dograđivana i uređivana i služila je određenoj nameni sve do jeseni 1891. godine, kad je sagrađena nova zgrada u Gradskom parku. Bitno je da je pogranični grad, koji se nalazio u fazi privrednog rasta i društvenog uspona, dobio zdravstvenu ustanovu koja je s drugim institudijama i objektima potvrđivala njegov urbani karakter na prelazu iz XVIII u XIX vek. U kompleksu zgrada Jevrejske crkvene opštine, koje su se nalazile na raskrsnici današnje Dubrovačke i Primorske ulice, 1814. godine pominje se i Jevrejska bolnica. Ona se sastojala od jedne prostorije „za smeštanje obolelih putnika jevrejskog zakona” i kupke.

GRADSKA BOLNICA 1795-1891.

Zgrada Gradske bolnice u početku je zauzimala znatan deo osnove i danas postojeće zgrade u Bežanijskoj ulici. Bila je to simetrično oblikovana prizemnica s plitkim središnjim rizalitom, koji se završavao trouglastim zabatom. Ona je imala dve velike sobe za bolesnike (sa po desetak postelja), manju sobu za teške bolesnike, manju sobu za bolničke zatvorenike, odvojenu odaju za zarazne bolesnike, kuhinju, privat i stan za jednog lekara. Iza zgrade bilo je dvorište s bunarom, a na istočnoj strani nalazila se bašta. Za ono vreme lepa stilska zgrada u prvim decenijama je više puta dograđivana, tako da je prerasla u ugaonu prizemnicu s izduženim krilom u Bežanijskoj ulici.

Međutim, u pojedinim prilikama ona nije mogla prihvatiti sve obolele i zaštićene građane, te su bolesnici smeštani u privatne kuće u neposrednom susedstvu, uz propisanu naknadu kućevlasniku. Uporedo s proširivanjem obavljani su i odgovarajući unutrašnji radovi i izmene, a prema raspoloživim sredstvima nabavljana je bolnička oprema.

Regulativom je potvrđen Bolnički fond u koji su se slivali redovni i vanredni prihodi i pokloni. U prihode treba uvrstiti i legate građana i znatan deo sredstava koja su dolazila od opskrbne takse (Solnički dan) koju su plaćali korisnici. Sačuvani dokumenti potvrđuju da su se u fondu povremeno nalazila znatna novčana sredstva i ona su uz kamatu pozajmljivana pouzdanim licima. Bolnički izveštaji i drugi izvori daju prilično jasnu predstavu o bolestima tog vremena. Isto tako oni sadrže podatke o korisnicima bolnice, njihovoj zavičajnosti i zanimanju.

Prema zanimanju bili su to zanatlije i njihovi radnici, nadničari, sluge, lađari, ribari, niži službenici, policajci itd. Prema zavičajnosti, među bolesnicima je bilo Zemunaca, ali su većinu predstavljali doseljenici. Može se zapaziti da u spiskovima nedostaju građani srednjeg i bogatijeg imovnog stanja (trgovci, funkcioneri, sveštenici i dr.).

Izvesno je da su oni koristili usluge privatnih lekara u svojim domovima. Što se tiče bolesti, ako se izuzmu kuga (1740, 1771, 1795. i 1814) i kolera (1831, 1855, 1873, 1892, 1910), protiv kojih su se borili svi zdravstveni radnici, prvenstveno kontumacki, među najčešća oboljenja spadaju: vrste malarije (močvarno zemljište i komarci), trbušni tifus (nezdrava voda), pegavac, skarlatina (šarlah), difterija, sušica (Hektik), razne vrste boginja, dizenterija (epidemija 1813), skorbut, reumatične bolesti, crveni vetar, vodena bolest, kaplja, veliki kašalj, bolesti kostiju, kožna oboljenja, duševne bolesti, rane, opekotine i druge povrede. Neke bolesti naročito su zahvatale decu i zapažana je velika smrtnost među „ilirskom decom” u Predgrađu, na Gardošu i Ćukovcu.

Posebno mesto zauzimaju venerične bolesti, vezane za trudnice, podvodnice i vojnike u garnizonu, tako da su česti sifilis i gonorea. Protiv nosilaca bluda primenjivane su oštre mere (telesne kazne, prisilni rad, zatvor i proterivanje), ali ova oboljenja bila su stalna u pograničnom gradu. U naznačenom periodu radio je znatan broj hirurga i lekara. Od komunitetskih hirurga treba navesti rad Prokopa Hrudimskog (+ Zemun, 1828) i popularnog Bavarca Franca Kurija (penz. 1859), koji su dobili priznanje za marljivu vakcinaciju dece, i već pomenutog Pavla Fisingera (penz. 1871), koji je bio i većnik i pisac članaka u lokalnoj štampi.

Od lekara sa zvanjem fizika, osim pomenutih, značajan je dr Anton Gebhard (premešten 1813), koji je zaveo vakcinaciju protiv boginja, i koji je prelazio u ustanički Beograd, gde je pelcovao decu i pružao stručne usluge. Potonji fizik dr Anton Valkoni (penz. 1850) bio je vrlo obrazovan, stručan i energičan. Njemu se odaje priznanje za uspešno suzbijanje epidemije srdobolje, koja je dolaskom izbeglica iz Srbije 1813. zahvatila Zemun, i za sprečavanje širenja kuge koja je zavladala Beogradom i njenom okolinom 1814. Fizik je zaslužan i za ugušivanje epidemije kolere koja je iz Srednje Evrope 1831. doprla do Zemuna. Potonji fizik dr Miloš Radojčić ušao je u istoriju Vojvodine i Zemuna. Aktivno je učestvovao u događajima 1848-49 (član Glavnog narodnog odbora i šef saniteta Vojvodstva Srbije). Kad je prešao u Zemun, osim obavljanja stručnih poslova, bavio se društvenim radom i pisanjem priloga iz istorije Zemuna.

 

Umro je u Zemunu 1879. godine. Dužnost fizika poverena je dr Jakovu Milankoviću (+Zemun, 1883), privatnom lekaru i već poznatom društveno-političkom radniku, i, najzad, od 1884. do 1889 — dr Vojislavu Subotiću (+Beograd, 1924.), koji je kao fizik i primarni lekar unapredio rad Gradske bolnice u kojoj su počeli njegovi prvi hirurški zahvati, tako da je ona sve više privlačila pažnju. U vreme njegovog fizikata posebno je značajna 1887. godina kad je Gradsko zastupstvo donelo više zaključaka o radu Bolnice. Rešeno je, između ostalog, da se povedu pregovori i posle njihovog uspešnog završetka, 1. novembra, Gradska bolnica je predata na upravu Redu sestara milosrdnica. Dolazak stručnih i za negu bolesnika opredeljenih sestara bio je novi podsticaj rukovodećim lekarima, koji su, u zajednici s opštinom, nastojali da se u postojećim uslovima pruži što uspešnije lečenje i nega obolelim građanima i namernicima sa strane. Ugledni hirurg dr Subotić je u proleće 1889. godine prešao u Beograd, ali je i posle toga dolazio u Zemun, i u daleko povoljnijim uslovima nove bolničke zgrade obavljao komplikovane hirurške intervencije.

VOJVOĐANSKA VOJNA BOLNICA 1848-49.

U vreme nemirne 1848. godine, već 13. jula, Glavni odbor naroda srpskog u Karlovcima, obavestio je Okružni odbor zemunski da „vrhovni lekar naroda srpskog”, prema naređenju Glavnog odbora, polazi s bolesnicima iz Titela u Zemun i da ih treba smestiti i lečiti. Nekoliko dana kasnije brod je stigao i Zemunski odbor je na traženje izveštaja o bolesnicima odgovorio da je „špitalj ustrojen” i da se u njemu „već jedno čislo ranjenika i bolesnika na vidanje naode”, ali da Zemun nije u stanju da za bolesnike podnosi veće troškove. Glavni odbor je umoljen da jednom sumom pritekne u pomoli i da povuče vrhovnog lekara iz Zemuna, „koji je na trošku narodnom”, budući da u mestu ima „više lekara koji će naše bolesnike i ranjenike besplatno nadgledati”. Tako je u Zemunu osnovana bolnica za borce Narodne vojske.

Ona je koristila prostorije kasarne i Gradske bolnice, koju je Odbor zemunski preuzeo sa svim stvarima. Međutim, pošto se broj dopremljenih ranjenika sa srpsko-mađarskih ratišta vremenom povećavao, a u grad je pristizao sve veći broj izbeglica i drugik pridošlica, za bolničke potrebe, krajem maja 1849, preuzete su četiri učionice Nemačke škole (Veliki trg), neki objekti Kontumaca, a, početkom juna, i sve škole u Donjem gradu. Korišćene su i privatne kuće, u koje su u početku smešteni oficiri, a potom i vojnici.

 

Prema jednom izvoru u avgustu je bilo više od hiljadu ranjenika i bolesnika, tako da se uprava Bolnice obratila Magistratu „da joj za negovanje bolesnika i održavanje čistoće ustupi iz građanstva trideset ljudi”. Osim oskudice u prostoru, nedostajali su i oprema i sanitetski materijal. Opštini je naređeno, na primer, da se pobrine da se „od istrošenog rublja naprave zavoji”, i da se oni predaju Bolnici. Nepovoljni uslovi uticali su na smrtnost. U tom kratkom periodu umro je znatan broj korisnika od rana i bolesti, među kojima se pominje i kolera. Bolnica Narodne vojske imala je i svoju apoteku; bila je u nadležnosti vojne komande u Zemunu. Ona je radila do normalizacije stanja u zemlji 1849. odnosno 1850. godine. Tadašnji šef saniteta Vojvodine dr Miloš Radojčić je posle dobijanja visokih priznanja za zasluge, iz Pančeva prešao u Zemun gde je, 25. marta 1850, imenovan za komunitetskog fizika.

BOLNICA DUNAVSKOG PAROBRODARSKOG DRUŠTVA

Pošto je Zemun bio važna rečna luka, u njoj se zadržavao veliki broj plovila Prvog privilegovanog Dunavskog parobrodarskog društva (D.D.S.G.) koje je u rukavcu Dunava imalo i svoju ploveću radionicu za popravku i održavanje brodova. Godine 1852. ono je osnovalo bolnicu za svoje službenike i radnike.

Ova ustanova prvo je bila smeštena u jednokatnici u Svetosavskoj ulici 2, a posle je preseljena u sopstvenu zgradu „naspram jevrejske sinagoge u Primorskoj ulici”. Od njenik medicinskih radnika poznati su dr Sigmund Hercog, koga je D.D.S.G. uzelo za svog lekara 1852. godine, i privatni lekar dr Adalbert Taler, koji je ovom ustanovom upravljao do izbora za gradskog fizika (1889). Bolnica D.D.S.G. prestala je s radom 1891, kad je Javna opšta bolnica sestara milosrdnica „ugovorom preuzela negu i lečenje bolesnih službenika” D.D.S.G.-a.

PRIVATNI ZDRAVSTVENI RADNICI

O zdravlju građana, osim državnih zdravstvenih i administrativnih radnika, brigu su vodili i privatni hirurzi i lekari. Oni su u početku dolazili iz raznih krajeva tadašnje države, najvećim delom iz nemačkik zemalja, i naplaćivali su svaje usluge. Njihov rad bio je pod nadzorom fizika i zadovoljavao je potrebe stanovnika. Međutim, postojale su teškoće s jezikom pa su nadležni organi vlasti nastojali da zdravstveni radnici poznaju jezik sredine u kojoj rade. Isticano je da će oboleli građani više poverenja imati u lekare s kojim mogu da se sporazumeju, više će verovati savremenoj medicini i u preporučene im lekove.

Prvi privatni hirurg sedamdesetih godina XVIII veka bio je izvesni Franc Basilković, za koga je rečeno da je spreman „u svojoj struci i teorijski i praktično” i da „dobro vlada ilirskim jezikom”. U isto vreme i na prelazu u XIX vek pominju se Erdeljac Josip Reš (Resz), Mohačanin Jovan Grubić, Fataljonski hirurg Gregor Sombati koji je zabeležen i kao „privatisirender Arzt”, a kasnije i drugi. Kao prvi privatni lekar spominje se dr Garconi (Garzoni) koji je na poziv dvadeset tri građana došao u Zemun, i s njima, 1. marta 1808, sklopio desetogodišnji ugovor o pružanju lekarskih usluga.

Skoro u isto vreme (pre 1813.) javlja se „als erster Medicus” dr Kalijarhi (Caliarchi), a zatim dolaze lekari našeg porekla ili iz naših krajeva.

To su poznati novinar i kulturni radnik dr Dimitrije Frušić (+ Trst, 1938), koji je sa Zemuncem Dimitrijem Davidovićem, od 1813. do 1816. izdavao Novine srpske, i koji je lekarsku pomoć u Zemunu i okolini pružao „marljivo i slavno”; pisac i kulturni radnik dr Jovan Stejić (+ Beograd, 1853 ), koji je u Zemunu radio od 1832. do 1840; aktivni društveni i politički radnik i dobrotvor dr Đorđe Pantelić (+ Beč, 1859), za koga je zapisano da je kao lekar „tražen sa sviu strana”; dr Đorđe Mušicki (+ Slavonski Brod, 1887.), koji je od 1844. obavljao privatnu praksu, a od 1850. radio kao lekar i provizorni direktor Kontumaca; Karlovčanin dr Maksim Miškov Nikolić (+ 1876), Daruvarčanin dr Jakov Breslauer, već pominjani dr Jakov Milanković i dr.

Uporedo sa školovanim medicinskim radnicima postojao je znatan broj ljudi, prvenstveno žena, koji su se bavili nedozvoljenim nadrilekarstvom i babičenjem. Potražnja usluga nestručnih lica bila je izraženija kod neukog siromašnog sveta, a i kod pojedinaca kojima lekarski saveti i lekovi nisu mogli pomoći.

JAVNA OPŠTA BOLNICA I UBOŠKI dom (1891-1918)

Povećanje prometa robe i putnika, i privredni rast koji se osetio posle uvođenja železnice (1883 ) izazvali su pomisao na rađenje nove bolničke zgrade. Na osnovu ugovora s Gradskom opštinom, Red sestara milosrdnica izgradio je novu, za ono vreme monumentalnu zgradu u Vrtlarskoj ulici, s dva dvorišna krila, koja je 4. oktobra 1891. predata javnosti. Na ovaj način stara zdravstvena ustanova je u novim uslovima nastavila rad, dok je stara prizemnica namenjena za prihvatilište siromašnih starih i iznemoglih građana, odnosno Uboški dom posebnim ugovorom poveren bolničkim milosrdnicima. Prema tačkama pomenutih ugovora Gradsko poglavarstvo opštine je 1892. izabralo Odbor za nadzor (koji je, dve godine kasnije, nazvan Zdravstveni odbor Gradskog zastupstva) na čelu s načelnikom grada. Nadzor nad radom Bolnice vodili su i viši zemaljski činovnici i gradski fizik. Oni su prilikom zvaničnih poseta obilazili i apoteke.

Glavna pažnja posvećivana je nezi bolesnika, čistoći u celini i kvalitetu vode, stoga je u bolničkom dvorištu 1898. iskopan arteški bunar.

Uprava Bolnice rešavala je i druga pitanja. Godine 1899. sagrađena je solidna parterna zgrada za Infektivnu bolnicu u Vrtlarskoj ulici, koja se do tada nalazila na Bežanijskoj kosi. Važan je i podatak da je 1901. nabavljen Rendgenov aparat i daje Bolnica posedovala sterilizator. Ugled Bolnice rastao je jer su uspešne stručne (hirurške i druge) intervencije privlačile obolele i s drugih strana. Ovi i drugi razlozi uticali su da se već 1905. nadgradi etaža na čeonom delu zgrade. Tada je došlo i do izmene u organizaciji. Bolnica, koja je dotada imala samo Opšte odeljenje, podeljena je na Hirurško, Interno i Venerično odeljenje. U važnije promene treba uvrstiti i uređivanje nove operacione sobe. , Godine 1911. za gradskog fizika izabran je dr Sava Nedeljković (+ Beograd 1948), kotarski fizik Gornje varoši. Na ovoj dužnosti nalazio se do 1932. godine. U višedecenijskom radu istakao se na suzbijanju epidemija, na snabdevanju grada zdravom vodom i izgradnji higijenskih stanova. U jesen 1913. godine Red milosrdnica kupio je stilsku kuću (Vila Taler), u neposrednom susedstvu, i ona je uređena za stan lekara i duhovnika.

U zdravstvenoj službi grada, osim tri fizika, bili su i gradski veterinar, koji je istovremeno bio i upravnik Gradske klanice, tržni nadzornik i tri babice, koje su imale svoje rejone u gradu. U gradu je radilo još jedanaest privatnih lekara opšte prakse (među njima tri zubna) i zubni tehničar.

Tri apoteke u Donjem gradu snabdevale su građane i stanove potrebnim lekovima. U ratnim okolnostima 1914. godine Bolnica nije mogla zadovoljiti potrebe jer su sukobi na granici neočekivano dugo trajali. Iz ovog razloga recentna Gradska dečačka škola (Trg JNA) pretvorena je u vojnu Bolnicu Podružnice Crvenog križa, koju su opsluživali vojni i mesni lekari, dobrovoljne bolničarke i bolničari, građani i vojnici. U njoj su lečeni austrougarski vojnici do sredine 1917, kad je ukinuta, jer su borbene linije bile daleko od Zemuna. Treba navesti podatak da je prilikom ulaska srpske vojske u Zemun, 12. septembra 1914, osnovan Srpski Crveni krst na čelu s predsednikom Jelenom pl. Benko, koji je prikupljao novčana sredstva za negu ranjenih srpskih vojnika i pomoć ugroženim licima.

Rad Javne opšte bolnice i Uboškog doma u ratnim godinama bio je otežan jer su utočište u Bolnici, osim bolesnika, u vreme borbi i smenjivanja vlasti, radi sigurnosti tražili i građani, a s druge strane se osećao nedostatak namirnica i drugih potreba, koje su „s velikom mukom dobavljane”. U toku rata u Zemunu je umro znatan broj austrougarskih, nemačkih i srpskih vojnika. Oni su sahranjivani na katoličkom i pravoslavnom groblju na Gardošu, gde su im, posle prvog svetskog rata, podignuti zajednički nadgrobni spomenici (1928 ). Spomenobeležja izginulim srpskim vojnicima sačuvani su na raskrsnici puta za Jakovo i u Boljevcima.

SNABDEVANJE VODOM

Kad se u ne tako dalekoj prošlosti pisalo o nepovoljnim zdravstvenim uslovima za življenje u Zemunu, onda je posebno isticano da je u XVIII i XIX veku štetan uticaj na zdravlje žitelja imala i nezdrava pijaća voda. Građani su koristili vodu iz privatnih i nekoliko javnih kopanih bunara, i Dunava, pa ona, izuzimajući neke dublje bunare, često nije odgovarala higijenskim zahtevima: imala je veće doze hlora, amonijaka, azotne i sumporne kiseline i drugih sastojaka, koji su štetno uticali na ljudsko zdravlje. Ovakva negativna ocena prvenstveno se odnosila na bunaricu i vodu iz bunara u gušće naseljenim delovima grada, a i vodu bunara koji su bili izloženi plavljenju susednih reka.

Nepovoljne ocene dobijale su i rečne vode u vreme epidemija pojedinih bolesti, naročito kolere, kad su gradski organi vlasti preporučivali da se voda pre upotrebe prokuva. Kao bunar „poznat sa svoje dobre pijaće vode” bio je tzv. Kontumacki bunar, koji su posle ukidanja Kontumaca koristili „vojnici i sva okolina”. Nije opisan izgled ovog bunara, ali je izvesno da je bio otvoren.

U pisanom izvoru primećuje se da bi trebalo „bunar odozgo daskama zatvoriti”. Iz okoline poznat je Tošin bunar, koji je iskopan troškom trgovca Teodora Toše Apostolovića (+ 1810). Za vodu iz ovog poljskog bunara s đermom zabeleženo je da je „na daleko čuvena kao dobra i zdrava”. Vodu s Dunava koristio je veliki broj građana, naročito oni koji su stanovali u blizini obale. Ljudi su vodu nosili u posebnim posudama (drvene i metalne) i to u rukama, i na obramicama. Međutim, postojali su i ljudi koji su građane snabdevali većim količinama vode za kućne potrebe. To su putuncije, koje su imale po dva-tri magarca sa samarima, na čijim su stranama stajale po jedna drvena putanja (nem. Butte, mađ. putton) za vodu. Njihovi vlasnici, prikladno odeveni, sa šeširima širokog oboda, leti bosi, a zimi s dubokim čizmama, unosili su putunje u kuće i naplaćivali usluge. Ovakav način nošenja vode je u poslednjim decenijama XIX stoleća zamenjen kolima s konjskom zapregom, na kojima su u dva reda bile poređane putunje, a zatim se pojavilo jednoprežno vozilo na dva točka iznad kojih se nalazilo drveno bure.

To su bile vodonoše koje su svoj posao obavljale i u periodu između dva rata (do 1941). Snabdevanje građana zdravom vodom započeto je tek 1892. godine kad je u dvorištu u to vreme građene zgrade Zemunske štedionice i hotela „Grand” u Glavnoj ulici iskopan prvi arteški bunar s cevima promera 53 mm, koji se za 24 sata davao 38,4 t vode (temperature oko 14,5° C). Iste godine preduzimač Franja Zadl (iz Vršca) bušio je bunar u Gospodskoj br. 6, a zatim u kući porodice Mozer, u današnjoj Ul. P. Zrinjskog, itd. Godine 1894. iskopano je sedam bunara, i to četiri privatna i tri javna, među kojima je i danas postojeći, na Keju osloođenja, kod Riblje pijace (Fischplatz). Broj bunara vremenom se povećasao tako da je do kraja 1903. godine bilo dvadeset šest javnih i devetnaest privatnih bunara. Pod nadzorom sreskog inženjera V. Vajnbergera bušeni su bunari 1901. u Vojki, a 1902. jedan na raskršću u Jakovu i jedan ispred srpske crkve u Surčinu; 1903. dva (na raskršću i kod evangeličke crkve) u Boljevcima, dva u Karlovčiću, četiri u Šimanovcima, a kasnije i u drugim mestima.

Bušenje javnih i privatnih bunara nastavljeno je i u periodu između dva rata. Naročito je povećan broj privatnih bunara jer su nove spratne kuće bile obavezne da na savremeni način reše pitanje obezbeđivanja vodom. Iz bunara voda je crpkama na električni pogon ubacivana u rezervoar na najvišem delu zgrade (tavan), a tridesetih godina mnoge kuće su montirale hidrofore_koji su pod podešenim pritiskom davali vodu slavinama i hidrantima. Na isti način vodom su se snabdevale veće radionice, preduzeća, fabrike i ustanove, dok je Električna centrala, na Keju 5. novembra 15, za hlađenje postrojenja koristila dunavsku vodu.

SHARE

Ostavite komentar

Ostavite prvi komentar!

avatar