Zemun od 1941. do 1944. godine

0
147
zemun drugi svetski rat

NEPOSREDNO nakon bombardovanja Beograda, a ubrzo zatim i sloma stare Jugoslavije, u Zemun su 12. aprila ušle nemačke jedinice. Sledećeg dana celokupnu vlast u Zemunu preuzelo je Gradsko poglavarstvo, na čelu sa folksdojčerom dr Hansom Mozerom.

Ovaj prvi organ okupatorske vlasti izdao je i proglas, u kome se Zemunci pozivaju „da gostoljubivo i prijateljski ukonače vojna i civilna lica”, da se „po mogućnosti vrate u svoje domove i neka se posvete redovnom poslu”, da „po mogućnosti plate dužne državne i općinske dažbine, da uredno plaćaju električnu rasvetu”…

„Zabranjeno je širenje ma kakvih alarmantnih vesti” — kaže se dalje u proglasu. „Čuvanje mira i reda, drugarstvo i snošljivost među celokupnim građanstvom treba da je sveta dužnost za svakoga. Svako neka podredi svoje lične interese opštim interesima zajednice, jer mogu nastupiti još i teži dani, koje ćemo u zajednici mnogo lakše prebroditi i sa verom i pouzdanjem u pravdu Božiju savladati”. Ovaj proglas, međutim, bio je samo prozirno pokriće za doba terora koje je tad uspostavljeno.

Od „čuvanja mira i reda, drugarstva i snošljivosti” nije moglo biti ništa. Odmah po ulasku nemačke vojske u Zemun, petokolonaši, pripadnici Kultur-bunda i Mačekove HSS, a osobito okupatorska policija — pokazali su pravo lice. Započela su hapšenja, pljačke, progoni, raspirivana mržnja među veoma heterogenim stanovništvom ovog područja, koje je do tada živelo u podnošljivim odnosima.
Odmah posle sloma stare Jugoslavije, Srem je uključen u sastav Nezavisne Države Hrvatske, ali je njegov istočni deo, linijom Boljevci na Savi — Slankamen na Dunavu, do 10. oktobra 1941. godine ostao „interesno privredno područje” nemačkog vojnog zapovednika u Srbiji, gde su glavnu reč vodili domaći Nemci, folksdojčeri.

Od kraja aprila, vojni zapovednik u Srbiji bio je vazduhoplovni general Ferster. Nova okupaciona vlast imala je i svoje organe, uključujući i štab za privredu, na čijem je čelu bio Franc Nojhauzen, a sedište ovog štaba bilo je u Zemunu.

Grad Zemun je imao već više od trideset hiljada žitelja, različitog nacionalnog sastava. Nešto manje od polovine bili su Srbi, gotovo trećina Nemci, a petina Hrvati. Srpski živalj našao se na bezobzirnom udaru okupacionih vlasti.

,,…Vaša uloga je da ne radite za blagostanje tog naroda, nego da mu oduzmete sve što je moguće, da bi nemački narod mogao da živi… i biće mi sasvim sporedno ako me obavestite da ti narodi umiru od gladi…” — pisao je Gering tih dana Francu Nojhauzenu.

Zemunski folksdojčeri su, inače, na svaki na čin težili da se Zemun i okolina, pa i ceo Srem, uključe u„Nemačku podunavsku pokrajinu, da se sa tog područja isele sve druge nacionalnosti, da se zemlja podeli domaćim i drugim Nemcima koji bi naselili celo to područje. Mada u tome nisu uspeli, Zemun i okolina su faktički ostali u njihovim rukama do kraja rata, uprkos tome što su ustaše, posle 10. oktobra 1941. imali formalnu vlast. U ovako složenim okolnostima teško se moglo očekivati da će Zemun postati centar narodnooslobodilačkog otpora. Uslovi za to bili su zaista teški.

Zemun je bio jako uporište nemačkih i ustaških vojnih i policijskih snaga, koje su bezobzirno gušile i svaki nagoveštaj otpora. Uprkos tome, rodoljubivo stanovništvo se od prvog dana okupacije suprotstavilo neprijatelju.
Glavni pokretač i organizator svih akcija bila je partijska organizacija. Ona je rukovodila svim akcijama, organizovala politički rad među stanovništvom, širila pokret, organizovala sabotaže, diverzije, uspostavljala kanale preko kojih su Zemunci masovno odlazili u oružane partizanske jedinice.
Okupacija nije poremetila delovanje KP u Zemunu i svih naprednih snaga pod njenim okriljem. Naprotiv, rad na organizovanju otpora je pojačan. Sredinom maja 1941. godine obrazovan je Sreski komitet KP za Zemun (u sastavu beogradske partijske organizacije), a za sekretara je postavljen prekaljeni revolucionar, metalski radnik Miloš Mamić. Prvi zadatak novog Komiteta, posle Majskog savetovanja CK KPJ u Zagrebu, bilo je sprovođenje priprema za podizanje ustanka.

Posle istorijske sednice CK KPJ 4. jula 1941. i odluke da se digne opšti oružani ustanak protiv okupatora, Sreski komitet Zemuna izdaje proglas u kome se, između ostalog, kaže:

,,…Srpski narode Zemuna i okoline!… Komunistička partija te poziva u borbu, jer krvavi razbojnici koji svakoga dana vrše masovna streljanja nad najboljim sinovima tvog naroda ne čekaju… Zato ne čekati ni časa… Svaki pošten čovek koji ceni slobodu mora uzeti učešća u toj borbi…

Radnici i seljaci! Komunistička partija, vaša partija, vas poziva da ne dozvolite da vaše fabrike i železnice nesmetano rade za krvave ugnjetače, da ne dozvolite da vaše žito, koje ste zalili vlastitim znojem, odvezu vaši zakleti neprijatelji… Hrvatski, nemački i slovački narode Zemuna i okoline!… Komunistička partija vas poziva da stupite u redove velike Oslobodilačke vojske, koja će doneti čitavom našem narodu lepšu i srećniju budućnost…

Žene i majke!… Pođite sa svojim narodom u veliku oslobodilačku borbu za isterivanje okupatora…

Omladino!.., srpska, hrvatska, nemačka i slovačka omladino! Komunisticka partija te poziva… da pođeš u boj… da stupiš u prve redove oslobodilačke borbe…

Komunisti Zemuna i okoline! Pred vama stoji težak ali častan zadatak… Udesetostručite snage!… Organizujte ceo narod u veliku oslobodilačku borbu…”

Poziv Partije naišao je na snažan odjek među rodoljubivim stanovništvom Zemuna i okoline, a posebno među članovima Partije, skojevcima i omladinom. Otpor okupatorskim vlastima ispoljavan je na razne načine — bojkotovanjem ustaškonemačkih naredbi, priredbi i manifestacija, cepanjem okupatorskih oglasa i plakata, rasturanjem partijskih proglasa i letaka, pisanjem parola protiv neprijateljskog režima, pozivima na otpor, sabotaže i oružanu borbu.
Sreski komitet Partije već je imao i svoju tehniku isvakodnevno izdavao i rasturao propagandnu publikaciju „Vesti”. U leto 1941. u Zemunu je obrazovan i prvi odbor Narodnooslobodilačkog fonda, čiji je sekretar bio Uroš Ostojić, sa četiri rejonska odbora i osam pododbora. Posredstvom ovih organizacija, osim političke aktivnosti među narodom, prikupljani su novčani prilozi, hrana, odeća, obuća, sanitetski materijal za potrebe narodnooslobodilačkog pokreta. Novi uslovi rada i potreba još neposrednijeg uticaja komunista na mase zahtevali su da se neprekidno usavršava organizaciona struktura. U julu 1941. godine izvedena je druga, a u septembru i treća reorganizacija partijskih ćelija.

Osim organizacija u preduzećima („Ikarus”, „Avala”, železnica), deluju ćelije na teritorijalnom principu — u centru grada, u Gornjoj varoši, Tošinom bunaru. Razvija se aktivnost i u okolnim selima, gde se formiraju prve partijske ćelije.
Zajedno sa jačanjem partijske, jačala je i omasovljavala se i skojevska organizacija. Predratni Mesni komitet prerastao je u Sreski, ali je i dalje rukovodio radom u gradu. Sekretar je postao Šoti Pal. SKOJ je bio pod neposrednim uticajem i rukovodstaom zemunske partijske organizacije. Od prvog dana okupacije, zemunski skojevci se aktivno uključuju u pripreme za oružani ustanak. Politički rad je bio živ, stalno su održavani sastanci, na kojima je objašnjavana novonastala situacija i obavljane pripreme za oružani otpor. Omladinci su počeli da prikupljaju oružje i municiju.

Važan događaj za razvoj skojevske organizacije u Zemunu bilo je savetovanje održano u stanu braće Abafi, krajem juna 1941. godine. Učesnici su detaljno analizirali situaciju i dotadašnji rad SKOJ-a i utvrdili buduće zadatke na omasovljavanju organizacije, okupljanju napredne omladine na najširoj osnovi i pripremama za ustanak. Posle savetovanja, odmah je organizovana obuka omladinaca u rukovanju oružjem, a formirane su i udarne desetine. Organizovani su i bolnički tečajevi, gde su omladinke dobijale osnovna znanja iz prve pomoći. Uporedo se radilo i na organizacionom učvršćivanju SKOJ-a. Obrazovani su rejonski komiteti u pojedinim delovima grada, a stvorene su organizacije i u fabrikama i preduzećima. Mada u prvo vreme uglavnom zauzeti organizacionim i političkim pripremama za pružanje otpora okupatoru, tog leta komunisti i skojevci, zajedno sa ostalim rodoljubima, preduzimaju i prve diverzije i sabotaže.

Već u julu, udarnik Živko Velimirović zapalio je jedan tanker sa naftom i nekoliko šlepova na Dunavu; u avgustu je Mihajlo Vukša, specijalnom zapaljivom smesom koju je sam pripremao, zapalio dvadeset vagona koža, u magacinu, u Karamatinoj ulici. Na nekoliko mesta u Zemunu izrađivani su trokraki i cetvorokraki klinci, koje su zemunski omladinci bacali na ulice i bušili gume neprijateljskih automobila. U nekoliko navrata, grupe udarnika sekle su telefonsko-telegrafske stubove. Tako je u jednoj akciji, u noći između 18. i 19. septembra, posečeno oko stotinu bandera.

U fabrikama i preduzećima bile su česte i sabotaže, jer je jedan od važnih partijskih zaključaka bio i taj da se neprijatelj ometa na svakom koraku, te da mu se onemogući korišćenje privrednih objekata koje je okupirao. Sabotaže su najčešće bile u fabrici „Ikarus”, gde su bile jake i partijska i skojevska organizacija. U više navrata radnici su prepravljali tehničke crteže za alate, pa su rađeni pogrešno i morali su se bacati. Jednom prilikom morala je da bude bačena i veća količina krijiaca, namenjena poznatom nemackom avionu „štuka”, jer su ilegalci uspeli da poremete alate za njihovu proizvodnju, tako da su načinjeni delovi morali da odu u škart. Mnogi radnici, kad god im se ukazivala prilika, sipali su metalnu strugotinu u mlaznice motora i mašina, pa su se postrojenja palila, a ležišta propadala.

„Teleoptik” je bio izuzetno važna fabrika za okupatore. Tu su se izrađivali i popravljali instrumenti za nemačke avione. Programom proizvodnje bilo je predviđeno da se svakog meseca proizvede stotinu sperohorizonata, instrumenata za let po magli. Plan je, zbog sabotaža partijskih i skojevskih aktivista, redovno podbacivan, pa je iz fabrike izlazilo mesečno samo dvadesetak uređaja. U septembru je na reviziju i popravku stiglo oko dve hiljade sperohorizonata. Komunisti i skojevci su vadili nove i stavljali stare delove, ili ih kvarili ua drugi način. Smatra se da je to bio uzrok pada znatnog broja neprijateljskih aviona.

Iz fabrike aviona „Zmaj”, gde je bilo dosta oružja, aktivisti su često iznosili bombe i municiju, koristeći nepažnju nemackih stražara. Jednom prilikom grupa skojevaca uspela je da iznese i mitraljez, koji je kasnije prebačen u Frušku Goru. Bilo je i nekoliko paljevina, u kojima je uništena prilična količina vojnog materijala. Paljevine su organizovane i u fabrici svile i padobrana „Avala”, a u fabrici koža „Dohna- lek”, posle uspešno izvedene sabotaže, u kojoj je učestvovalo nekoliko aktivista, uništeno je pet stotina tabli kože, pripremljene za kapute nemačkih vojnika i ustaša. Eksplozija i paljevina bilo je i u skladištima na vojnom aerodromu, ali i na zemunskim ulicama, gde su omladinci uspeli da zapale nekoliko neprijateljskih vozila.
Okupacione vlasti u Zemunu bile su iznenađene otporom naroda koji se ispoljio odmah posle ulaska nemačkih trupa u grad. Ubrzo je započeto sa hapšenjima i progonima. Uoči napada Nemačke na SSSR zatvorena je veća grupa aktivista, uglavnom onih koji su bili poznati po komunističkoj i skojevskoj delatnosti od pre rata. Mora se priznati da su mnogi naivno upali u klopku zbog nedostatka iskustva u ilegalnom radu u teškim uslovima okupacije.

Očigledno je da ni okupatorske policijske snage takođe nisu imale iskustva sa upornošću i sposobnošću zemunskih ilegalaca, pa je, uz pomoć nekoliko akcija koje su organizovali komiteti Partije i SKOJ-a — dobar deo zatvorenika uspeo da pobegne. Većina je prebačena u Beograd, a kasnije u partizanske odrede u Srbiji. Ipak, mnogi nisu uspeli da pobegnu iz neprijateljskih kazamata. Podlegli su strahovitim mučenjima ili su upućeni u logore, gde su samo malobrojni uspeli da prežive. Jedna od prvih žrtava bio je Lazar Mamuzić, prekaljeni komunist, član Sreskog komiteta KP. Uprkos strahovitom mučenju — slomili su mu obe ruke i potpuno ga pretukli u beogradskoj Specijalnoj policiji — nisu uspeli da izvuku ni reč iz njegovih usta. Streljan je septembra 1941.

Nešto ranije, krajem avgusta, policija je blokirala kuću u kojoj se održavao sastanak Sreskog komiteta KP Zemuna. Uspela je da uhapsi sekretara Miloša Mamića i Andriju Habuša, dok su ostali umakli. Ubrzo su Mamić i Habuš pobegli iz zatvora. Pošto je Mamićev dalji rad u Zemunu bii otežan, prebačen je u Beograd, a zatim na jug Srbije. Za novog sekretara Sreskog komiteta KP Zemuna postavljen je Janko Lisjak Puška, metalski radnik, rodom iz Hrvatskog Zagorja, iskusan revolucionar, predratni komunist, skojevac i sindikalni aktivist. Pod njegovim rukovodstvom, Komitet je u Zemunu uspešno nastavio organizovanje mnogih diverzantskih i drugih akcija protiv neprijatelja, ali je i pojačao politički rad među zemunskim rodoljubima, što je doprinelo daljem snaženju i uticaju Partije. Sreski komitet je pravilno shvatio da u mnogonacionalnom Zemunu treba angažovati sve rodoljube i napredne građane u borbi protiv neprijatelja, bez obzira na njihovu nacionalnost. Jedna od potvrda takve linije je i proglas Sreskog komiteta u januaru 1942. godine, posle pokušaja okupacionih vlasti da narod prisilno mobilišu u domobranske jedinice. . .

„Srbi Zemuna i okoline” — pozivao je Sreski komitet — ,,Ustajte u borbu protiv tih zločinačkih planova krvavog ustaškog režima koji hoće da vas odnarodi, da uništi vaše tradicije, da vas pretvori u pokorno topovsko meso na tuđim frontovima. Ujedinite sve svoje snage pošteni Srbi, bez obzira na vaša politička shvatanja i pojačajte front poštenih Hrvata i antifašistički raspoloženih Nemaca…”

„Hrvati! U vaše se ime vrše teški zločini ad strane izroda hrvatskog naroda, ustaških plaćenika. Pošteni Hrvati s gnušanjem osuđuju masovna ubijanja i nacionalno ugnjetavanje Srba od strane ustaških bandi i opiru se da za račun fašističkih zlotvora liju krv protiv svoje ruske braće na istočnom frontu… U borbu, pošteni Hrvati, zajedno sa Srbima, a protiv uzurpatora i krvavih slugu, Pavelićevih ustaša…”

Poslednji deo proglasa pisan je na nemačkom, u nameri da se i deo domaćih Nemaca pridobije za pokret.
„Nemci Zemuna i okoline” — pisalo je u proglasu. „Borba koju SSSR i velike demokratske zemlje vode protiv nemačkog fašizma, borba koju i narodi Jugoslavije vode za svoju slobodu, to je isto tako i vaša borba. I vaše je mesto takođe sa ovim narodima a protiv nemačkog fašizma, koji hoće da vas pošalje u sigurnu smrt protiv hrabre i nepobedive Crvene armije. Ujedinite vaše snage sa srpskim i hrvatskim borcima za slobodu, koji žele da žive u miru i sreći, u bratskoj zajednici sa Nemcima u Jugoslaviji”.

Proglas je naišao na snažan odjek. Većina srpskog stanovništva prihvatila ga je sa oduševljenjem, najveći deo hrvatskih žitelja pojačao je otpor prema ustašama i domobranima. Dobro je primljen i među delom nemačkog stanovništva koje je bilo antifašistički orijentisano, i među kojima je bilo stotinak porodica čiji su članovi, do kraja rata, aktivno učestvovali u NOB, bilo kao ilegalci, bilo kao borci u partizanskim jedinicama.

U martu 1942. godine Sreski komitet izdaje još jedan poglas, posle naredbe ustaških vlasti o prijavljivanju namirnica, što je značilo direktnu pljačku širokih narodnih masa. Komitet se obraća Srbima, Hrvatima i Nemcima i opet postiže pun uspeh. Ustaška policija pojačala je pritisak i u pomoć pozvala folksdojčere iz „Manšafta”, međutim, većina je otkazala poslušnost.

Ovakvu pravilnu orijentaciju Sreskog komiteta u Zemunu potvrđuje i pismo koje mu je 22. marta 1942. uputio Pokrajinski komitet KPJ za Srbiju, i u kome se, između ostalog, kaže: . .Kod vas je situacija različita od one u Srbiji. Kod vas je na vlasti Pavelić sa ustašama… Okupator se kod vas oslanja na velikosrpske elemente samo utoliko ukoliko oni treba da pomognu tu ustašku vlast, time što će kočiti oslobodilački pokret, što će širiti zagriženost između Srba, Hrvata, Nemaca i drugih… Ali pored srpskog stanovništva na koje utiču ti velikosrpski elementi, kod vas postoje i Hrvati koji nisu za Pavelića i ustaše, već su delom za nas, a delom pod uticajem hrvatskih reakcionarnih krugova (mačekovaca i drugih), koji koče hrvatske mase da aktivno stupe u oslobodilački pokret. Dalje, ima Nemaca koji su takođe ne samo protiv ustaša već i protiv hitlerovaca… Zato uspešnu borbu protiv okupatora i ustaša ne msžete voditi samo sa srpskim masama. U tu borbu treba da mobilišete hrvatske, nemačke i druge nacionalnosti… Vi na vašoj teritoriji nemate mogućnosti da stvorite veći odred usled strateških nedostataka, ali zato možete mobilisati u prvom redu ljude za odrede u Fruškoj Gori, a kasnije i za odrede u Srbiji… Vi možete i morate da formirate i manje jedinice… koje će dejstvovati kao stalne partizanske jedinice… kojima će biti glavni zadatak diverzije i sabotaže na saobraćajne objekte, uništenje i razoružavanje manjih snaga neprijatelja, jedinice koje će biti vrlo pokretljive, energične u akdijama i vešte da sakriju svoj trag od neprijatelja… Ali pored tih stalnih jedinica potrebno je da formirate i pomoćne jedinice, koje će stupati u akcije po potrebi…”

Sve jači uticaj partijske organizacije na širenje oslobodilačkog pokreta u Zemunu i okolini nije, međutim, praćen i odgovarajućim omasovljenjem Partije.
Ni zemunska organizacije nije bila imuna od izvesne doze sektaštva. Uslovi za prijem i kandidovanje novih članova bili su izuzetno strogi, a ćelije su bile male, sastavljene uglavnom od nekoliko komunista. Istina, u izuzetno jakom neprijateljskom uporištu, kakav je bio Zemun, Partija je morala biti u najstrožoj konspiraciji. Pa ipak, bilo je nelogično da, na primer, „Ikarus”, pocetkom 1942. godine ima samo jednog člana Partije i jednog kandidata, a sedamdeset procenata radnika ove fabrike bilo je posredno ili neposredno uključeno u pokret. Sve ovo uočio je i Pokrajinski komitet KP za Srbiju, pa je u februaru 1942. uputio pismo Sreskom komitetu u Zemunu:

,,…Gral koji ima 10-15.000 radnika, mora da ima jaču partijsku organizaciju. Zato težište vašeg rada moraju biti preduzeća, iz kojih treba da se regrutuju članovi Partije, i borci za partizanske odrede…

U toj našoj borbi za mase, za okupljanje svog naroda oko Partije, u oslobodilački pokret, a protiv fašizma, mora da odigra odlučnu i rukovodeću ulogu radništvo, koje je kod vas tako mnogobrojno i borbeno. Od vašeg uspeha u tom pravcu zavisi i opšti tok razvoja antifašisticke borbe ne samo na vašem području, već i na celom području OK KPJ za Beograd i OK KP za Srem…”

Ova opravdana upozorenja nisu ostala bez odjeka. Partija se polako omasovljavala, pa je u julu Zemun imao 33 člana KP i 14 kandidata, uz oko 400 skojevaca. U leto 1942. godine formirane su i partijske ćelije u nekim selima — Surčinu (četiri člana), Boljevcima (tri), Karlovčiću (četiri) i Dobanovcima (tri). Stvoreni su novi i omasovljeni postojeći aktivi SKOJ-a u više sela zemunskog sreza.
U međuvremenu, dolazi i do određenih izmena u rukovodstvu Sreskog komiteta. Maja 1942. godine Janko Lisjak po zadatku odlazi u Beograd, a na mesto sekretara dolazi Stevan Dukić, tekstilni radnik, prekaljeni revolucionar još iz teških predratnih dana. Već sredinom juna, međutim, Dukić je pao u ruke zemunske policije. Uprkos stravičnim mučenjima, u zatvoru se herojski držao, a ubrzo je zverski ubijen. Na mesto novog sekretara došao je Šoti Pal, metalski radnik, po narodnosti Mađar, dota- dašnji sekretar Sreskog komiteta SKOJ-a u Zemunu.

Tokom cele 1942, godine zemunski ilegalci vršili su diverzije, sabotaže, ali i nekoliko uspešnih atentata. Za svoja nedela glavom je najpre platio Valter Filipović, šef političkog odseka ustaškog redarstva, koji je učestvovao u zverskom ubistvu istaknutog zemunskog ilegalca Jakuba Kuburovića, u zemunskom zatvoru. Tih dana smrt je stigla i ustaškog doušnika Zukanovića, koji je nameravao da preda spisak komunista policiji. Sreski komitet je odlučio da se izdajnik likvidira, a to su uspešno obavili zemunski omladinci. Ubrzo je ubijen i izdajnik Toša Cvetković, koji je učestvovao u hvatanju i hapšenju sekretara Sreskog komiteta KP Stevana Dukića. Izvršeno je i nekoliko atentata na nemačke i kvislinške vojnike, policijske funkcionere i agente.

,,… Komunizam u Zemunu i njegovoj okolini jako je razvijen i oseća ce u delima sabotaže i propagande. Nosioci komunizma su uglavnom Srbi, zatim Hrvati, neki Nemci i Mađari” — javljale su, tih dana, svojim pretpostavljenim, ustaško-domobranske lokalne vlasti. U gradu Zemunu, za sve vreme rata, nije bilo moguće organizovati partizanske jedinice. Od okupacije do oslobođenja tu se nalazilo snažno uporište neprijateljskih snaga, sa nekoliko hiljada pripadnika vojnih ili poluvojnih formacija i brojnim polcijskim aparatom. Jedini mogući vid otpora, u takvim uslovima, bio je ilegalni rad, sabotaže, diverzije. Zemun je, međutim, bio jak centar za regrutovanje budućih boraca, koji su organizovanim kanalima odlazili u partizanske jedinice. U prvim mesecima ustanka Zemunci su išli u Srbiju, gde je, do povlačenja partizana iz Užica, pokret bio najjači. Veza je išla preko Beograda, u koji su se budući borci iz Zemuna prebacivali ilegalno, obično noću, niz Dunav, pa preko Save. Odlazak nije bio masovan, a u partizanske jedinice su upućivani pretežno komunisti, skojevci i udarnici kojima je policija bila za petama.

Od 1942. godine Zemunci idu u partizanske odrede u Sremu, gde se zadržavaju, ili odlaze u jediniie koje su operisale u istočnoj Bosni. U početku su to opet ilegalci koje progoni policija, ili rodoljubi koji izbegavaju mobilizaciju u domobrane. Kasnije, međutim, Zemun postaje centar za regrutovanje novih partizanskih boraca, koji koriste i mnogi rodoljubi iz Beograda. Zemun je bio dobro čuvan grad, teško se u njega moglo i ući i izaći. Na svim ulazima i izlazima policija je budno motrila, a patrole u gradu proveravale su na svakom koraku. Neprijatelj, ipak, nije uspeo da osujeti odlazak u partizane. Veze su odlično funkcionisale. Zaduženi partijski aktivisti rukovodili su ovim akcijama. Rodoljubi su, obično u manjim grupama, pešice, biciklima, zaprežnim kolima, a ponekad i automobilima odlazili u Batajnicu. Tu su se smeštali u dobro prikrivene baze u kućama mesnih aktivista i saradnika narodnooslobodilačkog pokreta.

U pogodnom trenutku prebacivani su na slobodnu teritoriju i priključivali se partizanskim jedinicama.
U selima zemunskog sreza, koji je tada obuhvatao znatno veće područje nego sadašnja zemunska opština, uslovi za dejstvo partizanskih jedinica bili su povoljniji nego u gradu. Do sredine 1942. godine na tom području su delovale mesne desetine, udarne i diverzantske grupe, koje su brojnim akcijama ometale neprijatelja da uspostavi punu vlast i kontrolu u ovom delu Srema. Narod je masovno bio uz oslobodilački pokret što se pokazalo i u velikoj akciji sakrivanja žita i paljenja letine koja je bila namenjena ishrani neprijateljskih vojnika.

,,… Ne prođe ni jedan dan i ni jedna noć da se ne dogodi nekoliko prepada ili paljevina najrazličitije vrste — pisao je avgusta 1942. rukovodilac nemačke narodne grupe za istočni Srem svom pretpostavljenom u Osijeku…

Raspoloženje naših ljudi je panično. Sve živi u stalnom strahu da će sledeće noći biti prepadnuto. Poverenje u vojne snage, koje se ovde nalaze, uopšte ne postoji. Bataljon nemačke vojske, koji se nalazi u istočnom Sremu je, na žalost, isuviše rascepkan na male delove, da bi mogao preduzeti neke akcije… Sve vojne jedinice koje se ovde nalaze, morale su, zbog svoje brojne slabosti i velikog i teškog terena, da zauzmu defanzivan stav. Inicijativa se nalazi u rukama bandita. I oni će tu inicijativu zadržati u svojim rukama tako dugo, dok ne dođe do planskog i radikalnog čišćenja… Za poslednje četiri nedelje 17 nemačkih ljudi je ubijeno ili odvedeno. Što se tiče materijalne štete do sada je paljevinama uništeno otprilike 20 vagona pšenice i oko 60 dreš- garnitura… Pojmljivo je da je usled opšte nesigurnosti raspoloženje naših ljudi, uopšte uzev, potišteno…”

Narodnooslobodilački pokret u zemunskom srezu se naglo rasplamsao jula 1942. godine, kada se, po direktivi Okružnog komiteta KPJ za Srem, nekoliko desetina Fruškogorskog i Podunavskog partizanskog odreda prebacilo na teren zemunskog, staropazovačkog i rumskog sreza. Iz delova tih jedinica i mesnih desetina po selima obrazovan je Posavski partizanski odred, koji je do kraja avgusta, u tri čete, imao 150 boraca pod komandom Milana Stepanovića Matroza, poznatog zemunskog skojevskog i partijskog rukovodioca. Odred je na terenu istočnog Srema izveo više uspešnik akcija protiv neprijateljskih postaja i uporišta. Posle „velike ofanzive” neprijatelja na Frušku Goru, u septembru 1942. je izvršena reorganizacija sremskih partizanskih odreda i formirana jedna jedinica — Treći odred treće operativne zone Hrvatske. Posavski odred pretvoren je u Treći bataljon. Komandant je bio Ilija Bogdanović Čiča, a politički komesar Branko Pešić Beli. Ovaj bataljon je nastavio dejstva u jugoistočnom Sremu sa još većim uspehom. Jačanje narodnooslobodilačkog pokreta u Zemunu u okolini primoralo je okupatorske vlasti da preduzimaju sve žešće represivne mere. Usledile su nova hapšenja, progoni, torture nad nevinim stanovništvom, rodoljubima, ilegacima, komunistima i skojevcima. Teror je pojačan sredinom leta i početkom jeseni, kad je formirano „Više redarstveno povjereništvo za Veliku župu Vuka” u Vukovaru (kojoj je pripadao i Zemun), na čijem je čelu bio zloglasni Pavelićev bliski saradnik i đželat Viktor Tomić. Namera ustaških vlasti u Zagrebu bila je da ovim potezom, uz pomoli krvavog terora ozloglašenih ustaških zlikovaca, uspostavi red na području Srema, u kome je plamtela vatra sveopšteg ustanka.

Tomićeva akcija počela je 10. avgusta u Sremskoj Mitrovici, gde je za tri dana pobijeno hiljadu ljudi, a uskoro je doprla i do Zemuna. U zatvoru se ubrzo našlo nekoliko stotina rodoljuba, uglavnom omladinaca, među kojima je bilo mnogo rukovodilaca i aktivista skojevske organizacije. Svi su bili podvrgnuti zverskoj torturi. Deo uhapšenih ubijen je u zemunskoj policiji i zatvorima, mučenjem i batinama. Većina je okončala život u Sremskoj Mitrovici, Vukovaru i Zagrebu, gde ih je Tomićev „Pokretni prieki sud” osudio na smrt, neki su upućeni u zloglasne ustaške logore iz kojih obično nije bilo povratka.

Tih kasnih letnjih dana 1942. godine Zemun je bio oblepljen objavama o zasedanju „Pokretnog priekog suda” i izricanju smrtne kazne desetinama rodoljuba. Posle dugačkih spiskova sa imenima osuđenih, sledilo je obrazloženje da su ti ljudi ,,. . .proglašeni krivim, jedni da su bili članovi reorganizirane omladinske komunističke organizacije SKOJ, te da su kao takvi podijeljeni u petorke, održavali sastanke, na kojima su se čitali komunistički leci, te veličala borba Sovjeta i partizana, a drugi su bili članovi partizanskih desetina, te položili partizansku zakletvu, pozivali ostale, da se ne odazivaju pozivima u vojsku, skrivali u svojim kućama poznate odmetnike, te da nisu prijavili vlastima druge poznate im komuniste, kao i njihov protudržavni rad, čime su počinili zločin protiv obstanka Države i njenog uređenja… te su stoga svi navedeni… osuđeni na kaznu smrti strijeljanjem, koja je nad njima u zakonskom roku izvršena”. U Tomićevim racijama u Zemunu i okolini ži vot je izgubilo više od 400 ljudi, uglavnom devojaka i mladića, pripadnika narodnooslobodilačkog pokreta, a ukupan broj žrtava u Sremu bio je neuporedivo veći. Tomićeva zverstva zgrozila su čak i čelnike folksdojčera u vukovarskoj županiji, pa je, posle njihove intervencije u Zagrebu, Tomić povučen sa ovog terena.

Ni Tomićeva teroristička ekspedicija, ni svi napori okupatorskih vojnih i policijskih snaga nisu mogli da pokolebaju narod i rodoljube ovog kraja. Narodnooslobodilački pokret se naglo širio. Novim koridorom, preko Bežanije i Jakova, u partizanske jedinice odlazilo je sve više zemunskih rodoljuba i ilegalaca. U selima zemunskog sreza stvorena je velika oslobođena teritorija, tako da se krajem 1942. i početkom 1943. godine Sreski komitet KP Zemuna prebacio u oslobođena sela. U gradu Zemunu je februara 1943, godine obrazovano mesno povereništvo, koje je u proleće preraslo u Gradski komitet KP za Zemun. Za sekretara je postavljen Jo Lajoš Lazica, metalski radnik, Mađar, prekaljeni revolucionar iz predratnih dana.
Sreski komitet je sada morao da organizuje borbu na slobodnoj teritoriji i to je činio sve uspešnije. U aprilu 1943. sekretar Sreskog komiteta postaje Marko Nikezić, poznati zemunski skojevac i ilegalac, a njega krajem juna zamenjuje Jo Lajoš. Umesto Lajoša, partijsku organizaciju u gradu vodi Franja Vučenik, a posle toga, do kraja rata, Nikola Bobić. Do početka jula, Sreski komitet KP Zemuna bio je pod neposrednim rukovodstvom Pokrajinskog komiteta KP za Srbiju. Odlukom Centralnog komiteta KPJ od 3. jula 1943. načinjena je reorganizacija u partiskoj organizaciji Vojvodine, koja je dotle bila vezana za KP Hrvatske i njena rukovodstva.

„Zaključno sa linijama Vukovar — Vinkovci — Županja pa sve istočno, uključiviš i Zemun, pripada ne samo kao vojno-operativno područje Glavnom štabu Vojvodine, nego i kao područje Pokrajinskog komiteta Vojvodine, na kome će isti razviti svoju partijsku i političku delatnost. Ovo razgraničenje između Hrvatske i Vojvodine izvršeno je u interesu daljeg razvitka narodooslobopilačke borbe i jačanja partijske organizacije i našeg političkog uticaja u čitavom kraju. Budući da je Zemun sa svojim srezom do sada partijski pripadao beogradskoj partijskoj organizaciji, to se ova odluka odnosi i na ovaj grad sa okolinom” — kaže se u odluci CK KPJ. Posle odlaska Sreskog komiteta Zemuna na slobodnu teritoriju i pomenute reorganizacije, uticaj Partije je na tom terenu znatno ojačao. Sredinom godine obrazovana su dva biroa koja su rukovodila partijskim radom u selima — biro za severna sela (Batajnica, Ugrinovci, Krnješevci, Šimanovci, Mihaljevci, Karlovčić, Petrovčić, Deč i Obrež) i Biro za posavska sela (Dobanovci, Surčin, Jakovo, Boljevci, Bečmen, Progar, Ašanja, Kupinovo). Partijska organizacija u Zemunu i okolini imala je već 136 članova i 20 kandidata.

Mada je skojevska organizacija u vreme terora Viktora Tomića pretrpela znatne gubitke, a jedan bpoj skojevaca otišao u partizane, ipak je SKOJ, na kraju 1943. imao 500 članova. U to vreme obrazovan je Sreski, a takođe i mesni odbor USAOJ (Ujedinjeg saveza antifašističke omladine), tako da se broj mladih Zemunaca uključenih u NOP znatno povećao. U pokretu su aktivno učestvovale i žene Zemuna, od diverzantskih akcija i rada u partijskoj tehnici, do prikupljanja odeće, hrane i drugog materijala za partizane. U aprilu 1943. godine obrazovan je i prvi Odbor Antifašističkog fronta žena, čiji je predsednik bila Vera Dimitrijević. Nešto kasnije formirani su i rejonski odbori AFŽ. Ta godina je značajna i za razvoj narodne vlasti u okupiranom Zemunu. Iz organa Narodnooslobodilačkog fonda, u zimu 1942-43, obrazovani su u zemunskom srezu prvi narodnooslobodilački odbori. Sreski NOO formiran je u Šimanovcima, aprila 1943. godine, a na njegovo čelo je postavljen Šoti Pal, dotadašnji sekretar Sreskog komiteta KP. U avgustu je počeo da deluje i Gradski NOO Zemuna, čiji je predsednik bio Boža Savić.
Treći bataljon Trećeg odreda Treće operativne zone (Posavski odred) još 6. novembra 1942. prešao je u Bosnu kao deo Šeste istočnobosanske brigade. Na području zemunskog sreza, kao i u celom Sremu, tokom zime nastavljaju dejstvo znatne partizanske jedinice.

U martu 1943. od tih jedinica i novih boraca koji su se priključili pokretu formiran je novi Treći odred (Sremski), u čijem je sastau bio i Posavski bataljon. Po nalogu Glavnog štaba Vojvodine u julu je izvršena još jedna reorganizacija partizanskih jedinica, pa su obrazovana dva odreda — Prvi sremski (za dejstva u istočnom), i Drugi (za dejstva u zapadnom Sremu). Treći posavski bataljon Prvog sremskog odreda izvodio je akcije uglavnom na području zemunskog sreza, često sa borcima novoformirane Treće vojvođanske brigade, koja je bila vrlo pokretljiva i dejstvovala u celom Sremu. Od sredine 1943. godine područje zemunskog sreza postalo je krajnje neugodno i opasno za neprijateljske posade u selima. To potvrđuju i dokumenti Četvrtog žandarmerijskog puka NDH, koji je, samo u razdoblju od jula do oktoara, registrovao oko 400 raznih akcija sremskih partizana i naroda. Bilo je više od 50 napadača na posade i opštinske arhive, više od 20 velikih uspešnih zaseda, znatan broj manjih prepada na patrole i kolone neprijatelja, preko 40 manjih i veći diverzija. U borbi za žetvu uništeno je više od 600 vagona žita namenjenog neprijatelju.

„Komunistička djelatnost sve je jača i razornija, osobito na području Zemuna i Vukovara. Osim većih mjesta u kojima su naše jake posade, oni su zagospodarili svim pravoslavnim selima… U sukobu sa našim postrojbama pokazuju pravu gerilsku umjetnost i jakost, te mnoge naše postrojbe u sukobu sa njima bivaju razbijene ili izmanevrisane…” — piše u jednom od izveštaja domobranskih jedinica, pretpostavljenoj komandi. U gradu je takođe vrilo. Te godine, pored dve hiljade Zemunaca u partizanskim jedinicama širom zemlje, u okupiranom gradu u narodnooslobodilačkom pokretu učestvovalo je oko četiri hiljade rodoljuba, komunista, skojevaca, ilegalaca. Izvedeno je na desetine diverzantskih akcija, sabotaža, uspelih atentata na neprijateljske vojne i policijske funkcionere i domaće izdajnike. Jedna od najznacajnijih akcija je likvidacija ustaškog natporučnika Martina Volfa, koji se u celom Sremu pročuo po nedelima. Atentat su novembra 1943. uspešno obavili poznati zemunski ilegalci Lazar Savatić i Ivan Radosavljević. Sa rastom narodnooslobodilačkog pokreta u zemunskom srezu rastao je i teror koji je neprijatelj sprovodio. Hapšenja su nastavljena u gradu i po selima. Upadi neprijatelja bili su česti. Okupatorski vojnici ubijali su narod ili ga hvatali, slali u logore i na prisilan rad u Nemacku.

Tako je nemački Četrnaesti policijski puk, krajem jula 1943, krenuo iz Rume ka Zemunu, i u svim usputnim mestima ubijao, pljačkao, palio. U Ugrinovcima je, na primer, ubijeno 16, a u logor upućeno 170 ljudi. Iz Dobanovaia je u logor na Sajmištu internirano 260 meštana. Mnogi nisu sačekali kraj rata. Nezadrživi talas ustanka koji je tutnjao celom zemljom 1944. godine dao je novu snagu narodnooslobodilačkom pokretu u zemunskom srezu. Kada je u januaru Jo Lajoš otišao na novi zadatak i na mesto sekretara Sreskog komiteta došao Milan Stepanović Matroz, zemunska partijska organizacija imala je 222 člana i 67 kandidata, a u samom gradu bilo je pedeset članova KP. Bilo je to snažno jezgro koje je rukovodilo brojnim, sve većim i sve uspešnijim akcijama protiv neprijatelja. U gradu, u narodnooslobodilačkom pokretu, kroz razne vidove otpora, sredinom 1944. godine učestvuje oko sedam hiljada komunista, skojevaca, aktivista, rodoljuba. U partizanskim jedinicama širom zemlje bori se oko tri i po hiljada Zemunaca. To je više od trećine ukupnog stanovništva Zemuna, a ako se izuzme oko osam i po hiljada domaćih Nemaca, koji su pretežno bili na strani okupatora, više od polovine građana uključeno je u snage NO pokreta.

Snage neprijatelja u Zemunu brojale su tada nekoliko hiljada vojnika, policijske snage bile su takođe brojne i jake, ali sve to nije sprečilo zemunske udarnike, diverzante i ilegalce da pojačaju akcije i u poslednjoj godini borbe protiv neprijatelja. Izvršeno je nekoliko atentata u kojima je likvidirano više ustaških pročelnika i poznatih izdajnika. Diverzantske akcije i sabotaže bile su takođe brojne, a sve je bolje dejstvovao i kanal kojim su budući borci išli u partizanske jedinice.
Na terenu Srema, početkom 1944. godine, izvedeno je više od 110 raznih napada na posade, kolone, transporte, drumske i železničke komunikacije. U oko 40 diverzija uništeno je 18 lokomotiva i 90 vagona, poseceno 900 telegrafskih stubova, kilometar pruge. U tim akcijama ubijeno je oko 400, a ranjeno 60 neprijateljskih vojnika. Zaplenjena je velika količina oružja, municije i ratnog materijala, a gubici u našim redovima bili su: 24 mrtva i 51 ranjen.

Veliki deo ovih akcija izvele su partizanske jedinice na području zemunskog sreza. Da bi suzbio dejstva sremskih boraca, neprijatelj je od početka do sredine maja sproveo akciju čišćenja jugoistočnog Srema. Nameravao je da partizane potisne u luk reke Save, a zatim da ih, u sadejstvu sa ustaškom mornaricom i nedićevsko-četničkim snagama iz Srbije, potpuno uništi. Akcija nije uspela. Iako su bili u teškom položaju, partizani su, zajedno sa narodom koji je bežao ispred pobesnelog neprijatelja, uspeli da se izvuku iz obruča. Hi kasnija velika ofanziva, od 14. juna do 6. avgusta, nazvana „Žitni cvet”, koja je sprovedena u čitavom Sremu, nije uspela da razbije partizanske snage. One su bile sve brojnije i organizovanije, a u neprijateljskim jedinicama došlo je do kolebanja i osipanja, pred skori završetak rata na ovom području, koji je bio sve neminovniji. Pošto nisu imale većih uspeha protiv partizana, ustaške i nemačke jedinice u istocnom Sremu pokušale su da iskale beč na nedužnom stanovništvu. Od početka do sredine jula zverski su ubili najmanje stotinu i oterali u logore preko 250 meštana Karlovčića, Ugrinovaca, Kupinova, Progara, Deca, Ašanje. Silovali su žene, spalili više od tri stotine kuća, odveli više od hiljadu grla stoke i opljačkali oko pedeset tona žita.

Od juna 1944. godine do oslobođenja, na dužnosti sekretara Sreskog komiteta KP Zemuna je Luka Atanacković. Partija rukovodi svim akcijama protiv neprijatelja, a u svim selima mesni narodnooslobodilački odbori afirmišu se kao pravi organi narodne vlasti. Njihova delatnost je raznovrsna — od mobilizacije novih boraca za partizanske jedinice do idejnog i politickog rada sa masama. Narodnooslobodilački odbori odigrali su značajnu ulogu i u blagovremenom snabdevanju naših jedinica, ali su organizovali i kulturno-prosvetni rad. U zemunskom srezu je, na primer, u toku 1944. godine radilo osam osnovnih partizanskih škola i jedan tečaj za pionire. Od početka septembra na području Srema koncentrišu se sve brojnije snage NOV i POJ. I dalje se vode žestoke borbe, ali neprijatelj ima sve veće gubitke. U prvoj polovini oktobra naše jedinice vodile su žestoke borbe u rejonu Progara; Boljevaca, Ašanje, Petrovčića, Deča, Donjeg Tovarnika i Subotišta. Ubijeno je više od stotinu neprijateljskih vojnika i zaplenjene velike količine oružja, municije i ratnog materija.

Istovremeno, ka Beogradu su nezadrživo prodirale jedinice Prvog proleterskog i Dvanaestog udarnog korpusa NOVJ, zajedno sa Četvrtim mehanizovanim korpusom Crvene armije. U Sremu su vojvođanske jedinice (Sedma, Osma, Deveta, Deseta i Jedanaesta brigada) snažno napadale drumske i železničke komunikacije, ne dozvoljavajući da se neprijatelj nekažnjeno povuče iz Beograda. U Zemunu su komunisti, skojevci i brojni rodoljubi sprečili neprijatelja da razori grad i digne u vazduh najvažnije objekte.

Ceo grad je 22. oktobra oduševljeno dočekao jedinice naše i Crvene armije, koje su, posle pobedonosnog pohoda na Beograd, oslobodile i Zemun. Sa njima su pošli i mnogi Zemunci u oslobađanje drugih krajeva zemlje. Prvih dana, u oslobođenom gradu, vlast je obavljala Komanda mesta na čelu sa majorom Milanom Žeželjem. Na konferenciji građana, već 26. oktobra, izabran je privremeni Narodnooslobodilački odbor za grad Zemun, čiji je predsednik postao krojac Ljubomir Milovanović. Za potpredsednike su izabrani Ivan Jeremić, trgovac i Petar Šikić, farbar, a za sekretara Mihailo Radotić, metalski radnik. Članovi su bili: Stanislava Abafi, domaćica, Vladimir Babin, učitelj, Živka Bajić, profesor, Vojislav Božinović, ugostitelj, Pavle Gavrilović, trgovac, Franja Zdunić, železničar, Milan Jovanović, mesar, Sava Kričković, krojač, Krsta Krstić, električar, Branko Labanac, kožarski radnik, Anselmo Marčelić, lekar, Petar S. Petrović, pekar, Draginja Radović, učiteljica, Arsenije Rusovac, berberin, Božidar Savić, zemljoradnik, Nada Stanković, službenik, Ljubiša Tomić, inženjer agronomije, Žarko Čizmić, električar i Stjepan Šuperina, tekstilni radnik. Godinu dana kasnije, u slobodnoj Jugoslaviji, Narodna skupština Srbije, udovoljavajući želji Zemunaca, donela je Zakon o pripajanju Zemuna području grada Beograda.
Kasnije, kad su pravljeni bilansi najtežeg i najmonstruoznijeg rata u istoriji, izračunato je da je za slobodu palo oko tri hiljade Zemunaca, a u okolnim selima našlo je smrt oko osam hiljada meštana.

– Miroslav Trudić –

Ostavite komentar

Ostavite prvi komentar!

avatar
wpDiscuz